Koliko je platforma Dizajnerke.rs – lansirana sa ciljem da osnaži žene u kreativnim industrijama i edukuje sve nas o jednom nepravedno zaboravljenom delu srpske istorije umetnosti – uticala na dizajnersku scenu danas, pričali smo sa Oliverom Miletić koja stoji iza ovog lepog projekta
O istoriji srpskog ženskog dizajna i pozicijama žena u kreativnim industrijama ne priča se dovoljno, čak ni u feminističkim ili stručnim, umetničkim krugovima. Upravo se na taj problem osvrnula Olivera Miletić i odlučila da ga reši pokretanjem platforme Dizajnerke.rs – prve baze podataka o ženama u primenjenoj grafici, s njihovim opširnim biografijama, intervjuima i radovima.
Ovim potezom Olivera dopisuje jedan veliki pasus koji je bio izbrisan iz srpske istorije umetnosti, a koji je bogat i podsticajan, nadamo se ne samo za žene već za sve kreativce koji su u potrazi za inspiracijom.
Reci nam nešto više o platformi Dizajnerke.rs i do koje mere ste uspeli da dizajnerke kod nas učinite vidljivijim?
Dizajnerke su zamišljene pre svega kao baza podataka, ali i osnova za neka dalja, temeljnija istraživanja. Ovoj temi, kao i istoriji dizajna uopšte, svakako bi trebalo pristupiti mnogo ozbiljnije, a to uključuje i istoričare umetnosti. Kada sam počela da pišem svoj master rad o ženama u istoriji grafičkog dizajna u Srbiji, naišla sam na prvi veliki problem, a to je da nisam imala materijal sa kojim bih radila i ovim sajtom sam pokušala da rešim taj problem za buduće istraživače. Ako imate bazu podataka, analiza je znatno lakša. Čini mi se da je ovo lep početak i mislim da je projekat zainteresovao dosta ljudi. Do sada sam dobila dosta pozitivnih reakcija – ali i poneku negativnu, uglavnom na političkoj ili ideološkoj osnovi kroz kritiku feminizma. Meni sve to govori da sam odabrala dobru i važnu temu, čim podstiče dijalog.
Do sada sam dobila dosta pozitivnih reakcija – ali i poneku negativnu, uglavnom na političkoj ili ideološkoj osnovi kroz kritiku feminizma
Koliko se situacija danas menja? Ili pak ne menja?
Kroz intervjue koje su dizajnerke davale zapažamo da su one kroz istoriju imale jednake mogućnosti za rad, ali da nisu dobijale adekvatna priznanja za njega. Čini mi se da je danas situacija nešto bolja. To možda ne može da se vidi kada se pogledaju liste dobitnika i dobitnica Grifona, te drugih domaćih nagrada, ali danas su mogućnosti mnogo veće nego što su bile pre pedeset godina. Takođe, dizajnerke ne moraju da budu ograničene na domaća priznanja s obzirom na to da je tržište postalo globalno.
Čitala sam statistike koje govore o tome da, iako je većina studenata danas na najvećim svetskim koledžima, a u oblasti grafičkog dizajna, ženskog roda, u industriji su manje zastupljene. Šta misliš, zašto je to tako i dalje?
Ta statistika koju si čitala može, naravno, da se interpretira na mnogo načina, ali između ostalog i kao potvrda moje teze iznete u prethodnom odgovoru. Premda možda nema zakona koji bi eksplicitno bili diskriminatorni prema ženama, postoje stavovi i razne implicitne hipoteze koje ih obeshrabruju da traže jednako mesto sa muškarcima. Bilo bi veliko pojednostavljivanje reći da patrijarhat postoji samo kroz privilegije muškaraca i njihovo ponašanje. On živi i u ženama, u stavovima koje one gaje prema mestu koje im u društvu pripada, prema karijeri koju zaslužuju i slično. U tom smislu je borba za formalnu, pravnu jednakost bila samo jedan deo ukupne borbe, a drugi deo se odvija u našim glavama – mi smo te koje treba da se emancipujemo, to nije nešto što društvo može da učini za nas.
Jana Oršolić (@jana.orsolic)
Da li društvo prepoznaje talenat ili veštinu kod žena podjednako kao i kod muškaraca, ali, na kraju, nagrađuje samopouzdanje i prodornost – osobine koje, čini mi se, pre pripisujemo muškom rodu?
Ovo verovatno nije slučaj uvek, ali sigurna sam da, pored talenta, samopouzdanje i prodornost imaju veliki uticaj. Nikako to ne bih vezivala za muški rod, lepo si rekla da mi to pripisujemo muškom rodu. To je naprosto jedan društveni stav koji postoji, prenosi se i kome mi ne moramo da verujemo. Pre pedeset godina smo možda morale da ostanemo u kući i da čuvamo decu umesto da se posvetimo karijeri, a danas je to već stvar ličnog izbora. Prodornost i asertivnost nisu osobine sa kojima se neko rodi, već nešto što se razvija i što, na kraju dana, može da se nauči. To je veština komunikacije, ne nečija suština vezana za pol.
Premda nema zakona koji bi eksplicitno bili diskriminatorni prema ženama, postoje stavovi i razne implicitne hipoteze koje ih obeshrabruju da traže jednako mesto sa muškarcima
Koliko ljudi i dalje veruje da – žene, jednostavno, nisu bile dovoljno dobre ili talentovane?
Po nekim reakcijama na ceo projekat Dizajnerke.rs rekla bih da, nažalost, postoje mladi ljudi koji zapravo tako razmišljaju. Negativne reakcije se uglavnom pakuju u nekakve čudne ideološke i političke pakete kojima ne osećam da pripadam – formulacije „te feministkinje“ ili „komunistički projekat“ i slično. Mislim da je posebno poražavajuće što takve reakcije dolaze od mladih ljudi, jer takvo razmišljanje ne daje mnogo razloga za optimizam. Moj projekat nema za cilj da izbaci muškarce iz istorije dizajna, nema cilj da širi mržnju prema muškarcima, niti da propagira komunizam – što je posebno bizarna zamerka, već da pokuša da doprinese ispravljanju jedne istorijske nepravde i da doprinese bogatstvu, raznolikosti srpske istorije umetnosti, jer brisanjem žena brišete celu seriju talentovanih umetnica, različitih osobenih estetika… A ako vas predrasude sprečavaju da vidite jednu tako elementarnu činjenicu, onda je to zaista veliki problem.
Monika Lang (behance.net/monikalang)
Koliko se muškarci uključuju u diskusiju, s obzirom na to da ovo nije samo ženski problem, već problem čitavog društva?
Teško je odgovoriti na to pitanje zato što je tema istorije i teorije umetnosti u Srbiji nešto o čemu se slabo diskutuje čak i u stručnim krugovima, a kamoli van njih. Ali principijelno – naravno da i muškarci treba da se uključe u diskusiju. Pitanje roda, diskriminacije, patrijarhata nije pitanje kojima treba da se bave samo žene. To je, na kraju krajeva, pitanje jednakosti, a jednakost je nešto što se tiče svih nas podjednako. Mislim da se muškarci povremeno osećaju isključenim iz toga zato što jednakost podrazumeva izvesno uzdrmavanje njihove pozicije, nekakvu redistribuciju moći, a to nije nešto na šta se lako pristaje.
Kako se informisati?
Za početak, na platformi Dizajnerke.rs. U Srbiji zaista ne postoji dovoljno resursa gde bi ljudi mogli da pronađu informacije o dizajnerkama. Ono što je još važnije, rekla bih, to je da se posećuju izložbe, festivali, predavanja. Direktan kontakt sa umetnicama i umetnicima, međusobna interakcije publike, kritikovanje, dijalog… to je ono što čini umetničku scenu. Bez toga, pravljenje sajtova nema mnogo smisla jer neće biti šta na njih da se stavi. Zato pitanje nije kako, već gde – u galerijama, muzejima, na predavanjima. Postavljajte pitanja, tražite objašnjenja, slažite se, kritikujte, učestvujte u dijalogu.
Patrijarhat živi i u ženama, u stavovima koje one gaje prema mestu koje im u društvu pripada
Na koje dizajnerke koje aktivno rade danas bismo morali da obratimo pažnju, a sa kojim genijalkama iz prošlosti da se upoznamo, a da nisu poznate široj javnosti?
Mislim da je bitno napomenuti Milenu Pavlović Barili i Ljubicu Cucu Sokić, koje su se osim slikarstvom bavile i ilustracijom, a malo ljudi je upoznato sa njihovim radom u ovim oblastima. One su važne zato što pripadaju klasicima. Međutim, danas na sajtu postoji oko 15 aktivnih dizajnerki – i mislim da bi svakako trebalo obratiti pažnju na svaku od njih. Nezahvalno je preporučiti jednu a ne preporučiti drugu. Svaka preporuka koju ja dam biće stvar moje lične estetike, a projekat Dizajnerke.rs zamišljen je tako da predstavi i druge pristupe grafičkom dizajnu, i nije nužno samo ono što bi se meni dopadalo. Uostalom, vrlo je važno biti izložen i onome što nam se možda ne dopada ili čini da se osećamo nelagodno. To je sve deo razvijanja lične estetike. Na neki način odgovor na ovo je kao na pitanje „šta čitati“ – da, tu su klasici, ali treba čitati sve i svašta, i dobro i loše, i provokativno i dosadno… Upravo iz toga će se polako ukazati pravci koji su najbolji za svakog od nas pojedinačno.
Postavljajte pitanja, tražite objašnjenja, slažite se, kritikujte, učestvujte u dijalogu
Kako možemo doprineti?
Edukacijom. Mislim da je to osnovni problem. Kod nas ljudi završavaju fakultete a da nisu dovoljno upoznati sa istorijom svoje profesije i kreću da rade bez svesti o tome u kom se kontekstu (istorijskom, političkom, kulturnom) njihovo delo razvija. To odsustvo svesti je vrlo problematično. Drugo su konferencije, radionice, više ovakvih projekata – sve su to načini da naučimo nešto novo i kako bismo se potrudili da se u budućnosti ne prave ovakve greške. Rekla bih da je učestvovanje u zajednici i započinjanje debata najvažnija stvar. Nije značajno da se mi svi složimo oko toga čiji dizajn je dobar – za razvoj umetnosti takva vrsta dogme može biti vrlo štetna. Znatno je važnije da ulazimo u dijaloge, da argumentujemo i razvijamo svoje pozicije, da na sceni bude što više raznovrsnih glasova jer je ta mnogostrukost estetičkih pozicija – vrednost sama po sebi.