Sva ta ljutnja, gnev, tuga, gnoj života koji se godinama sakupljao samo su pukli i počeo sam da pišem. Bio sam spreman da umrem za knjigu. Bio sam gladan. Rekao sam sebi da me bog iskušava, da hoće da vidi koliko želim to. Žuljevitim rukama pisao sam knjigu, priča za 42magazin mladić koji je sa svojim romanom Grad bola postao književna senzacija u ne baš senzitivnom svetu
„Ja sam neko ko nema šta da izgubi. Nemam roditelje, nisam u domu, nemam nikog… Imam vaspitačicu Emiliju Đurović s kojom razgovaram i to je sve. Hteo sam da kroz knjigu iskažem svoju patnju i mnoge slabe učinim jakima, iako sam i sam slabić. I nema tu filozofije. Od prve stranice uvodim čitaoca u život, pravo u srce i u glavu, glavni junak prosi na ulici… Mislim da sam neke stvari i ublažio, ali čini mi se da knjiga nikoga nije ostavila ravnodušnim. Trebao sam još jače da udarim sistem, ljude, njihovu okrutnost. I ja sam bio i bezobrazan i nadmen, ljut, prebijan sam i ja sam tukao druge, ponižavali su me i ja sam ponižavao. Bio sam grub i prema vaspitačima jer su oni bili grubi prema meni. Kada su rekli da nikada neću napisati knjigu, odgovorio sam da to više govori o njima. Danas ne kažu ništa, ne javljaju se, a sigurno su čuli za knjigu. Ali nisam ljut na njih, dobrota koja postoji u meni nikad nije nestala. To ne možeš tek tako da ubiješ.“
Ovako ispovest za 42magazin počinje devetnaestogodišnji Meti Kamberi, autor knjige Grad bola, koja je upravo ovih dana doživela treće izdanje. Prva dva su planula u rekordnom roku. I možda u svemu ne bi bilo ničeg čudnog da Meti nije naučio da piše tek sa 12 godina, kada je smešten u Dom za decu bez roditeljskog staranja. I da u knjizi na bolan način ne progovara o sopstvenom životu deteta koje je odrastalo na ulici.
Biću pisac, živim za to da svom detetu stavim knjigu u ruke, naučiću ga da bude pošteno, ali i da ga život neće maziti. I naučiću ga da poštuje ljude. I one sa ulice
„Krao sam, prosio, spavao na betonu, probao sam marihuanu… Bio sam izgubljen. Deca iz doma su poslušna, dobra deca, umeju da uzvrate ljubaznost i imaju stav. Naravno da ima onih koji su problematični i ja sam bio jedan od njih. Nisam jedini koji je preživljavao na ulici, a ulica je čudesna na mnogo načina. Vidim je kao mesto koje ćete išibati i mnogo puta staviti pred surova iskušenja. Ali ako si dovoljno snažan da to izdržiš, postaćeš duhovno jak. Razumećeš i ljude i decu… Ulica ima svoj kodeks – od oblačenja do ponašanja. Tu se prepoznajemo kad se pogledamo. Ako neko hoće da te zavrne, moraš biti brži i zavrnuti ti njega. Prijalo mi je što sam na ulici, voleo sam da prosim. I to sam dobro radio. A ljudi okreću glavu, ne zanima ih to što si bos, gladan, ostavljen, ponižen… Razumem ja i to. Lakše im je da okrenu glavu nego da razmišljaju o tome. Ne zameram nikom ništa, moje je srce veliko i praštam. Oslobađam krivice sve koji su me vređali i ponižavali. Najlakše je čoveka ubiti rečima, imati oštar jezik i povaditi mu sve organe. Teško je razumeti, saslušati i pomoći“, priča Kamberi.
Oca nikada nije upoznao, za majku koja ga je ostavila ima razumevanja.
„Život je težak i tu ne mogu ništa. Imao sam život koji nije dostojan deteta. Ne poznajem oca, nikada ga nisam video i ne zanima me ko je. I ne patim zbog toga. Majka mi živi u Nišu, preživljava od sakupljanja sekundarnih sirovina. Odem ja tamo, napunim joj frižider, ali to ne rešava stvari. Jednostavno, ona za bolje ne zna, prekasno je da nešto menja. Živela je u ciganmali, tamo se ne razgovara o manirima, o kulturi Roma, već samo kako da se preživi od danas do sutra. Nije ona kriva, nije dobila ništa od svojih roditelja. Ali opet, to nije opravdanje, ni ja nisam dobio ništa od svojih, pa se trudim da napravim nešto od sebe. Nema svako snage da nešto napravi od sebe. Nije lako, moraš da grešiš, da se izgubiš u tom miljeu ulice da bi se ponovo pronašao. Najiskrenije, majku i ne poznajem, ali je volim. Odem tamo zbog sebe, da meni bude lakše, da me ne grize savest. Ne pita me ni kako sam. Ali ne zameram, to je život. Takvi su nam putevi, a prošlost me vuče za rukav i ne da mi mira. Iskreno, pomogla mi je da prepoznam kakav roditelj ne treba biti, da nije bilo nje, ne bih napisao tu knjigu.“
Iskustvo sa hraniteljskim porodicama u kojima je boravio prilično je teško. Voleo bi, kaže, baš zbog toga da jednog dana postane socijalni radnik, iako mu pisanje ostaje prioritet.
„Žao mi je što socijalni radnici tek tako nekome prepuštaju decu. Ja sam živo biće, nisam predmet, a oni dete bace u neobrazovanu porodicu i upropaste ga. Emocionalno ga saseku. Zašto je tako teško osmogodišnjaku reći da će sve biti dobro, da se ne sekira, zašto je tako teško pomaziti ga? Nema tu filozofije – dodir, ljubav i pažnja. Detetu sa ulice je to potrebno. I malo razumevanja. I nisu oni krivi, već sistem koji im dodeljuje decu. Ali nisam ni ja kriv, nisam mogao da biram porodicu kojoj ću biti dodeljen. U hraniteljskim porodicama u kojima sam ja bio glavni motiv je novac. Neću da kažem da nema dobrih, i te kako ima plemenitih ljudi…“
Vrata drugačijeg sveta otvorila mu je vaspitačica Emilija Đurović. Bio je to slučajan susret ispred jedne kafane, za Metija, ispostaviće se, sudbinski.
„U romanu stoji da sam Emiliju upoznao ispred jedne kafane kada sam imao osam godina. To nije fikcija, već istina. Pomogla mi je puno. Veliki je trud uložen s obe strane. Ono što je ponudila meni ponudila je i drugima. Istina, otvorila mi je put, mogao sam i da ga ne prihvatim. Znači da je neki potencijal ipak čučao u meni. Naučila me bontonu, kako da se oblačim, kako da razmišljam, da čitam… I ona je od mene puno naučila. Pokazao sam joj da nemoguće ne postoji, da možeš sve… To je dvosmerna ulica.“
Nisam jedini koji je preživljavao na ulici, a ulica je čudesna na mnogo načina. Vidim je kao mesto koje ćete išibati i mnogo puta staviti pred surova iskušenja. Ali ako si dovoljno snažan da to izdržiš, postaćeš duhovno jak. Razumećeš i ljude i decu…
Meti, koji je sada književna senzacija, kaže da su sav taj nataloženi bol i tuga samo pukli i da je jednostavno počeo da piše. Želeo je, priča, da napravi nešto od svog života, da promeni nešto u društvu, da nekom pomogne, da nekog ohrabri. Svestan je da je iluzija misliti da će jedna knjiga promeniti stvari, ali siguran je da će neke ljude dotaći.
„Krvario sam da napišem knjigu i drago mi je da još neko čita osim mojih prijatelja, a reakcije su zaista dobre. Shvatio sam da čovek može sve kada je bačen u arenu s lavovima, sam postavljaš granice i sam ih rušiš. Sva ta ljutnja, gnev, tuga, gnoj života koji se godinama sakupljao samo su pukli i počeo sam da pišem. Bio sam spreman da umrem za knjigu. Rođendan sam proveo pišući, a nisam imao ni za hleb. Bio sam gladan. Novu godinu sam prespavao, nisam imao u usta šta da stavim. Rekao sam sebi da me bog iskušava, da hoće da vidi koliko želim to. Žuljevitim rukama sam pisao knjigu. Pisao sam na pokvarenom kompjuteru, na telefonu, na građevini sam mešao malter i obrađivao teme u glavi… A radio sam da bih preživeo sve moguće fizičke poslove. Naučio sam da okopavam, da čuvam stoku, da radim na građevini. To su dobre stvari, ali način na koji sam ih naučio je težak.“
A da stvari budu dodatno teške, učinile su predrasude sa kojima se, budući da je Rom, susretao. Kaže da na određeni način predstavlja svoj narod, ali da voli sve ljude i nema religiju.
„Mogu da se krstim i da klanjam, mogu da čitam Talmud, Bibliju ili Kuran… Čitav svet mi je na dlanu, kao i svakom normalnom čoveku. Velika je hrabrost prepoznati i u lošem čoveku nešto dobro“, kaže Meti.
Zahvalan je izdavačkoj kući Nova poetika na pomoći i činjenici da su u njegovom rukopisu prepoznali kvalitet, ali nije želeo da mu se knjiga prodaje po knjižarama. Dostupna je samo onlajn preko njegovog veb-sajta.
Hteo sam da kroz knjigu iskažem svoju patnju i mnoge slabe učinim jakima, iako sam i sam slabić. I nema tu filozofije. Od prve stranice uvodim čitaoca u život, pravo u srce i u glavu, glavni junak prosi na ulici…
„Knjižare uzimaju veliki procenat od prodaje, meni bi ostalo 100‒200 dinara od knjige. S druge strane, imam dobar marketing, ljudi su zainteresovani, dobro reaguju. Znate šta, zašto bi se neko bogatio na mojim bosim nogama? Nemam novca, živim od prodaje te knjige.“
U njegovih nepunih dvadeset godina života stalo je materijala za ko zna koliko romana, svakodnevnih ličnih drama, uspona i padova. Zadovoljan je kako se knjiga prodaje, veli i da je dobro primljen u intelektualnim krugovima. Ali ožiljci koje nosi preduboki su.
„Ne uživam u svemu ovome, ne umem, život me je naučio da nema mnogo radosti. Ne mogu da budem srećan, takav sam. Biću zaista ispunjen kada budem imao porodicu, kada moje dete pročita ovu knjigu. Biću pisac, živim za to da svom detetu stavim knjigu u ruke, naučiću ga da bude pošteno, ali i da ga život neće maziti. I naučiću ga da poštuje ljude. I one sa ulice.“