Kako su Majini radovi prešli put od Instagram galerije do galerije The Hole u Njujorku
U vremenu vladavine digitalne generacije, gde se slikarstvo često čini umetničkom formom koja se lagano gubi, mlada umetnica Maja Đorđević nekonvencionalnim spojem inovativne ideje i tradicionalne forme – svoja slikarska platna gura u budućnost.
Uz pomoć Instagrama, koji je koristila kao personalnu galeriju, Maja je pokazala koliko jak uticaj socijalne mreže imaju na savremenu umetnost – ona je, baš ovim putem, uspela da dođe do jedne od najvećih galerija u Njujorku. Kako? E baš o tome smo pričali s budućom (ili ona to već jeste?) slikarskom zvezdom.
Već nekoliko puta izlagala si u galeriji The Hole u Njujorku. Šta je prethodilo tome?
Prve ozbiljnije izložbe na kojima sam učestvovala bile su 2015. godine. Pozvana sam da izlažem u okviru umetničke platforme Dio Horia. Galeristkinja te platforme je došla u Srbiju da obiđe ateljee naših priznatih umetnika, a na mojoj izložbi našla se sasvim slučajno i izabrala baš mene za svoj rezidens program na Mikonosu. Nakon toga me je ekipa iz Galerije U10 pozvala da izlažem na LISTE Art Fair u Bazelu.
To su bila mesta na kojima su te ljudi primetili?
Pretpostavljam. Poziv za Njujork dobila sam preko Instagrama! U inboks mi je stigla poruka od kustoskinje galerije The Hole, koja me je pozvala da učestvujem na grupnoj izložbi pod nazivom Booby Trap. Iskreno, u prvi mah mi je ovo izgledalo neverovatno. Podelila sam ovu vest sa prijateljima i sećam se da mi je Saša Tkačenko, takođe umetnik, koji je već boravio u Njujorku, rekao da je reč o jednoj od najboljih galerija na Menhetnu. Bio je u neverici i rekao: „Majo, takva prilika se ne propušta. Idi odmah i piši im mail.“ Pristala sam, NARAVNO! Izložba je fenomenalno prošla, a meni je posebno drago što su se moje slike našle pored radova umetnika na koje sečem vene. Misaki Kawai je jedna od njih.
Osim što je izložba bila sjajno medijski propraćena, mogu da kažem da su se moje slike našle pored radova umetnika na koje sečem vene. Misaki Kawai je jedna od njih
Tada si samo poslala slike, nisi fizički bila tamo?
Izložba je bila otvorena u avgustu 2016. godine. Pratila sam je samo putem interneta, tačnije Instagrama. Kako je izložba bila sjajno medijski propraćena, dobila sam gomile novih followera i lajkova na Instagramu. Ipak, ako ne doživiš to, nemaš pravi utisak. Javljeno mi je da je izložba prošla uspešno i usledio je poziv da učestvujem još jednom, ovoga puta bih prostor delila sa umetnicom Anjom Salonen.
Ta izložba je otvorena prošlog meseca i otputovala si u Njujork?
Da! Nedavno sam se vratila. Njujork je prelud, takva energija! Prvo sam se oduševila galerijom, njihovom produkcijom, organizacijom, profesionalizmom… sve te neke stvari koje smo navikli da radimo sami, tamo radi čitav bataljon ljudi. Izložba se zvala Body Building, pa su celu galeriju sredili u tom duhu – šareni pod koji podseća na onaj za vežbanje, sprave za teretanu bile su razbacane po prostoru, na otvaranju se pilo energetsko piće šarenih boja… Dobila sam pozive i za neke sledeće izložbe, dala intervju za njihove prestižne magazine… Ne znam, sada kada pričam o tome – deluje nestvarno.
Izložba “Body building” u galeriji The Hole NYC
Hajde da se vratimo na početak i pričamo malo o tvom slikarskom stilu. Danijel Kovač nam je govorio o svojim radovima koje kreira u programu Microsoft Paint. Izgleda da delite tu pasiju. Kako to da je Paint doživeo renesansu, ali u art svetu?
U mom slučaju nije baš pasija, već sam to počela iz praktičnih razloga. Studirala sam slikarstvo, a u Paintu pravila skice jer mi je bilo lakše nego na papiru. Volim boje koje taj program nudi – jake i čiste. U nekom momentu sam shvatila kako je izazov da upravo taj kolorit i ekransku sliku prebacim na platno i spojim digitalno i tradicionalno. Mislim da sam uspela u tome.
Kako boje s tvojih slika utiču na ljude?
Ono što je sigurno – ne ostaju ravnodušni. Utisak koji preovladava je da se ljudi smeju kada vide moje slike, zabavni su im ti neki moji scenariji sa intenzivnim i drečavim bojama.
Na tvojim slikama se provlači jedan motiv – gola devojčica.
Mislim da se koren te ideje nalazi u detinjstvu. Svi smo kao klinci voleli da istražujemo seksualnost, ali vrlo nevino, naravno. Crtali smo gole ljude krišom da to ne vide roditelji jer nas je bilo sramota. A u Paintu najlakše možeš da obrišeš crtež i niko nikada neće znati šta si radio. Mislim da se ta moja klinačka fora zadržala, s tim što sada nemam problem da radove sačuvam i – javno prikažem.
Dobila sam toliko energije nakon svega što mi se desilo, sad imam želju da slikam non-stop. I osvojim ceo svet – Maja do Tokija!
Da li ona predstavlja tvoje emocije?
Ona reprezentuje neke situacije iz mog života, ali se i ljudi sami pronađu u njoj. Svet posmatram kroz ružičaste naočare, pa sam želela da se zabavljam dok radim, a i da moj rad bude zabavan drugima. Tako ja pustim Čolu i crtam u Paintu.
Da li postoji objektivan pogled na umetnost?
Mislim da ovde toga nema. Primećujem da mi, umetnici, olako kritikujemo – pre osudimo nego što pohvalimo. Čini mi se da takva energija vlada, dok je u Njujorku skroz drugačije. Sve je AMAZING! Nisam sigurna koliko je i to dobro, ali meni se takva atmosfera dopada. Podstiče kreativnost i zdravu energiju za rad. Tera te da radiš još više i još bolje.
Šta je sledeće za tebe?
Post Analog Painting 2, takođe u galeriji The Hole, je otvorena 7. aprila. To je grupna izložba i veoma sam srećna što imam priliku da se pojavim među takvim imenima! Radim s neonom ovoga puta, to mi je super, imam prvu neonsku sliku! Pored toga, radim sa savremenom umetničkom platformom Dio Horia na projektu Snapchat Memories za New Hotel u Atini. Na preko 80 ogledala biće prikazani moji doodle crteži.
Tek što si se vratila, a već si ušla u radnu mašinu!
Pa naravno! Dobila sam toliko energije nakon svega što mi se desilo, sad imam želju da slikam non-stop. I osvojim ceo svet. Maja do Tokija!
Majina neonska slika na izložbi “Post analog painting 2”