Arhitektonska klasika u pravom smislu te reči
Godine 2018. internet je prvi izbor informacija. Preko njega saznajemo novine, obrazujemo se, zabavljamo, putujemo, komuniciramo jedni sa drugima, inspirišemo se. Između posla, email, Viber, WhatsApp komunikacije, u pauzama svakodnevice čitamo vesti ili samo skrolujemo gomilu slika na Instagramu ili Pinterestu ne bismo li naišli na neku inspirativnu koja će nam dati pravu dozu i zadovoljiti neutoljivu potrebu za lepim. Kada analiziramo svoj like-history i pogledamo šta nam je to u određenom momentu zapalo za oko i nateralo nas da pritisnemo like, dolazimo do zanimljivih spoznaja naše estetike, da ne ulazim dublje. Ako samo suzimo sve kategorije i čekiramo lifestyle ili arhitekturu, nekoliko sličnih slika ove i prošle godine beleže najviše globalne pažnje i ne sumnjamo da ste na neku iz galerije već kliknuli like ili samo zastali.
Vrlo često kada se izgradi novo zdanje vredno pažnje, upravo to fotografijama i shareovima isprate svi profili i portali koji se bave arhitektonskim inovacijama, pa bilo da pratite jedan ili njih deset, neće vam promaći nova arhitektonska građevina, proizvod ili instalacija.
Prošle godine konstantno je s vremena na vreme izlazila jedna takva fotografija, koja se isticala u moru različitih. Da se razumemo, nije reč ni o čemu pretencioznom – kuća okrenuta naopačke, most koji prkosi zakonima fizike ili novoizgrađeno ostrvo, baš ništa slično. Ovde je reč o atmosferi. Fotografija je maltene monokoloristička, stepenice, more u pozadini koje nagoveštava neko špansko ili portugalsko mesto, meka rezolucija kao da se oseća toplota koja isparava iz betona, primarnog materijala građevine, ili je reč o analognoj fotografiji, bez ljudi, sa neverovatnom geometrijskom igrom senki koju po sebi pravi građevina svojom sopstvenom formom. I da, potreba za lepim zaista biva zadovoljena.
Nastavljamo dalje. Nekoliko nedelja kasnije opet nailazimo na isto kada vidimo like naših estetskih istomišljenika čije likove, ili je bolje da kažemo izbore, cenimo i nekoliko meseci kasnije, priča se ponavlja.
Kada se napravi nova zgrada vredna svetske pažnje, ovaj scenario je uobičajena stvar. Isto se dešava i sa trendovima, te se mesecima provlači slična estetika kroz razne sfere – minimalizam, zemljani tonovi, eklektika… Ništa od navedenog nije slučaj ovde, osim jednake pažnje koju dobija.
La Muralla Roja na španskom, ili Crveni zid na srpskom, jedno je od prvih dela arhitekte Ricarda Bofillia, nastalo je sada već dave 1968, a kompleks je zvanično završen 1973. Inspirisan arhitekturom Mediterana, Ricardo je napravio građevinu u španskom mestu Kalpe, čija je unutrašnja i spoljašnja fasada obojena tako da bude kontrastna prirodi koja je okružuje i dodatno naglašava njen kolorit. Sagrađena na stenovitoj litici, zgrada podseća na nekakvu tvrđavu, a njena organizacija koketira sa nečim između javnih i privatnih zdanja.
Po uzoru na tradicionalnu arhitekturu severnoafričkih zemalja, karakterišu je isprepletana stepeništa, platforme i mostovi. Ovo je moderna verzija upravo te tradicionalne priče koja raspolaže sa čak 50 apartmana koji formiraju La Muralla Rojau. Kompleksnost čitavog projekta daje apartmane različite kvadrature, pa tako možete birati između tri tipa: od studija od 60 kvadratnih metara, dvosobnog apartmana od 80 kvadrata ili da se odlučite za 120 kvadrata sa čak tri spavaće sobe. Rezidentima su na raspolaganju brojne krovne terase, solarijum, bazen i sauna.
Nekoliko nijansi crvene farbe oslikavaju eksterijersku fasadu, što daje potpuni kontrast okolnom pejzažu. Stepenice i mostovi kojima se cirkuliše sa druge strane obojeni su hladnim plavim tonovima – od svetloplave boje neba do indigoplave, gotovo ljubičaste. Ideja je da zavisno od vremena određenog dana ovi segmenti budu kontrastni u odnosu na nebo ili da se vizuelno nastavljaju na njegovu boju, prirodno nastavljajući sredinu na kojoj se zgrada nalazi.
Možda najbolji opis ovog zdanja jeste lavirint jer svojim geometrijskom planom upravo podseća na to – tipična grčka krstasta ukrštanja čiji su kraci dugački i po pet metara.
– Geometrijska osnova je analiza teorije konstruktivizma, a La Muralla Roja jasno podseća upravo na te teorije – govore iz Taller de Arquitectura, arhitektonskog biroa Roberta Bofollia.
Njegov tim broji nekoliko desetina arhitekata, urbanističkih planera, građevinaca, grafičkih dizajnera i ekonomista iz 20 zemalja, koji rade projekte širom sveta, a, osim arhitektonskog, podrazumeva se sociološki pristup svakom projektu.
Ovaj projekat svojom kombinacijom stilskih i formalno-klasičnih elemenata godinama privlači pažnju najrazličitijih delova sveta, a svaki od njih karakteriše estetika tla s koga gledaju upravo ove fotografije.
Svi znamo da je vreme najbolji pokazatelj uspešnog dizajna. Ovo zdanje posmatra se potpuno samostalno, ne uzima se u obzir ni tradicija ni mesto ne kome je sagrađeno, a vreme u kom je nastalo možete potpuno zaboraviti ili jednostavno aplaudirati jer ovako izgleda bezvremeni dizajn – kao prostorna kompozicija koja svojom formom i smelim kolorom stvara sopstvenu nadrealnu istoriju sama za sebe – izvan vremena i prostora.
Dizajn: Ricardo Bofill
Fotografije: Courtesy of Ricardo Bofill
