Da li ste nekad spavali na ulici? Кoliko često vam se desilo da, dok hodate gradom, ugledate nekog kako spava na trotoaru, na kupi…. Šta pomislite? U Pekingu je ova pojava uobičajena, a ljudi spavaju na najneobičnijim mestima i na veoma čudne načine
Srđan Tkačenko (Zlamašina), grafički dizajner i fotograf koji trenutno živi i radi u Pekingu, uradio je seriju fotografija Rest in Beijing (Odmor u Pekingu) inspirisanu spontanim gestom stanovnika ovog ogromnog grada da legnu i odspavaju kad god požele. Nesvesni performans običnih ljudi i neobičnih spavača dočarao je razlike u kulturi življenja i odmora.
Da li je Odmor u Pekingu nesvesni performans usnulog čoveka u megalopolisu?
Zavisi iz kog ugla gledamo. Iz ugla zapadne kulture – da, iz ugla kineske kulture – to je samo način odmora.
Na fotografijama se, prema mom viđenju, vidi azijski osećaj otuđenosti, koji je nastao ubrzanjem svih sfera života. Možeš li da se složiš sa mnom?
Ne bih se složio sa tobom da se na fotografijama vidi osećaj otuđenosti. Da je tako kao što kažeš, onda bi svi moji akteri imali veliki problem da se na taj način javno opuste. Ubrzanje svih sfera života zapravo je najveći uzrok umora, pa samim tim je i najveći krivac potrebe za odmorom. Otuđenost se danas najbolje vidi u stepenu i načinu korišćenja mobilnih telefona , ali to nije, složićeš se, samo problem Azije.
Zašto je Odmor u Pekingu odrađen u crno-beloj tehnici, a ne u boji?
Kada sam prvi put gledao film Dead Man Jima Jarmuscha, bio sam hipnotisan dugim kadrovima obojenih zvukom električne gitare. Takav pristup filmu, do tada, nisam nikad video. Sećam se da sam posle gledanja tog filma dugo po glavi motao njegove kadrove. Kasnije sam, u svojoj okolini, počeo da prepoznajem slične scene obojene zvukom električne gitare sa vokmena. Kao što je Dead Man psihodelični vestern, takva je moja percepcija stvarnosti bila u Majdanpeku devedesetih godina. Stvarnost oko mene bila je crno-bela i ja sam to prihvatio kao realan život. Samim tim, prirodno je da se iz tog razloga u crno-beloj tehnici najjasnije i najsigurnije izražavam. Tako je ostalo do danas, samo je sada stvarnost obojena zvukom električne gitare sa mobilnog telefona.
U kom periodu godine Peking spava?
Tokom cele godine, posle ručka i u večernjim satima.
Koje je najneobičnije mesto na kom si video nekog da odmara?
Bio sam na nekom muzičkom festivalu van Pekinga pre nekoliko godina. Dok smo se kretali ka glavnom ulazu pored puta, stajali su parkirani autobusi u koloni. Na jednom od tih autobusa bio je otvoren deo za prtljag iz kog su virila samo stopala.
O čemu jedan stanovnik tog grada sanja?
Sreći, novcu, hrani, seksu, ljubavi, moći… ko će to znati.
Gde pronalaziš apsolutnu tišinu u tako velikom gradu?
Kod mene u kraju posle 11 uveče. Kao i u većem delu Pekinga u to doba.
Šta izdvajaš kao razliku u kulturi življenja i odmora nakon toliko godina provedenih u Kini?
Duhovno nema razlike, materijalno je ima. Ubrzanim razvojem ekonomije i tehnologije dosta toga se promenilo. Na primer, kada sam se ja doselio 2007, Nokia je bila najbolji telefon na tržištu koji nije nudio mnogo opcija za gubljenje vremena, SMS, snake i eventualno MMS. U tom periodu najviše sam i primećivao spavače. Danas više primećujem ljude koji gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona dok jedu, voze se metroom, hodaju, sede sa prijateljima. Došlo je do neke vrste evolucije gde su internet sadržaj i konzumerizam postali vrsta odmora. Naravno, i dalje se mnogi odmaraju na dobar stari način, ali ogromna većina koristi novi vid odmora.
Šta je prvo što pomisliš kada ti neko kaže Kina?
Kuća.
Gde prvo odvedeš nekog kada ti dođe u goste?
U restoran 老北京 (Stari Peking). To je mesto posle kog sve u Pekingu ima smisla.
Koja pesma te asocira na tvoj odlazak iz Srbije?
Vrtlog vira benda Darkwood Dub.
A najviše ti nedostaje?
Porodica, kuća u Vincima, Dunav i neki meni dragi ljudi.
Šta je tako upečatljivo u Srbiji što bi moglo da bude tema tvoje izložbe?
Ne znam, ne živim u Srbiji već 10 godina. Voleo bih da mogu da se vratim u period između 1995. i 2005, ali to je zasad nemoguće. Tog perioda se rado sećam i uvek mu se u mislima vraćam. Krivo mi je što u tom periodu nisam imao mogućnosti da, kao sada lako, dokumentujem stvarnost oko sebe. To je tada bio skup sport.
Gde vidiš sebe za pet godina?
Vlasnik i glavni kuvar noodle bara, okružen ženom, decom i francuskim buldozima.
I za kraj, da li u Kini jedu pse?
Nažalost, jedu.