Poput nadrealizma i fantastičnog realizma, žanr naučne fantastike dozvoljava visok stepen kreativne slobode zbog činjenice da narativ ne mora biti vezan za sadašnjost ili realnost u kojoj živimo. Kao takav, plodno je tle za sve vrste metafora i alegorija.
Definišuća karakteristika žanra je pristup prikazivanju nauke i tehnologije, ali to ne mora nužno biti i fokus filma. Zapravo, neki od ovih filmova jednostavno koriste tehnologiju kao način za priču o ljudskoj psihi, odnosima, paternima ponašanja ili za opisivanje realnih situacija, a o kojima se ne govori mnogo. Upravo zbog toga ovaj žanr je najbolji za premošćavanje cenzure.
Izabrali smo deset naučnofantastičnih filmova koji prevazilaze klasičan kinematografski narativ i pružaju snažan uvid u filozofski aspekt našeg postojanja:
Annihilation (2018)
Odlučili smo da krenemo s jednim svežim izdanjem, naslovom Annihilation, 22. februara premijerno prikazanom na Netflixu. Iako mnogi filmski producenti nisu imali poverenja u ovu ideju (upravo zato film nije prikazivan u bioskopima), on je jedan od modernističkijih na koji ćete naići u mejnstrim produkciji.
Grupa ekspertkinja iz različitih naučnih oblasti (biologija, antropologija, psihologija…) kreću u ekspediciju po neobičnom predelu zvanom Svetlucavost (The Shimmer) kako bi pronašle razlog njegovog nastanka i otkrile prirodu njegovog postojanja.
Kada, zajedno s protagonistkinjama, uđete unutra, dobijete jedan sasvim nov film. Menja se muzička podloga (s gitare na eksperimentalni trens), gubi se pojam o vremenu i ne postoji specifična veza između slika koje vidimo. Taj svet, prikazan u nijansama prelamanja svetlosti na mehurićima sapunice, gotovo je nemoguć za opisivanje. Pun je fraktala, boja, nekih referenci iz osamdesetih, i definitivno vas neće ostaviti ravnodušnim.
Brazil (1985)
Brazil nas vodi u izmišljen, maštovit, satiričan svet i jedan je od najboljih radova reditelja Terryja Gilliama. Poput Orwellovih distopija (ili naše realnosti), ovim svetom vlada totalitaran režim, koji kontroliše narod putem cenzure, zastrašivanja i nasilja.
Uprkos svetu u kom živi, glavni junak filma Sam Lowry, činovnik u jednom od sektora vladajuće stranke, srećan je. Ipak, njegov život se menja kada, pokušavajući da uruči kompenzacioni ček ženi čijeg je muža greškom ubila vlada, upoznaje ljubav svog života, a koja se žustro suprotstavlja režimu.
Brazil je kritika birokratskog sistema i modernog konzumerističkog društva. Ono što poruku filma čini još jačom jeste činjenica da glavni junak nije neki heroj, odmetnik ili ratnik, već jednostavan čovek poput svih nas, i koji, upravo zbog toga, postaje žrtva jednog dehumanizujućeg sistema.
Solaris (1972)
Baziran na istoimenom romanu Stanislawa Lema, film nas vodi na misiju psihologa Kima Kelvina, koji je poslat na svemirsku stanicu u orbiti planete Solaris. Javljeno je da posada stanice doživljava halucinacije i psihološke probleme, a Kelvin zaključuje da je sve to povezano s misterioznom planetom oko koje kruže.
Solaris se smatra jednim od najboljih naučnofantastičnih filmova svih vremena jer je žanru doneo intelektualnu i umetničku dibinu. Poslednja scena, na primer, inspirisana je Rembrantovom slikom Povratak bludnog sina, a još mnoge reference iz sveta umetnosti mogu se zapaziti tokom celog filma.
Solaris je izazov za gledaoca jer svojim dugim scenama prkosi žanrovskim pravilima i koristi naučnofantastičnu scenografiju kao podlogu za istraživanje realnosti ljudskog postojanja.
Сталкер (1979)
Odmah posle Solarisa, navodimo drugo remek-delo filozofa među filmskim rediteljima, velikog Andreja Tarkovskog – film Stalker.
U neodređenoj budućnosti, čovek poznat samo kao Stalker vodič je na mestu zvanom Zona – regionu punom zamki i toksičnog otpada. Unutar Zone postoji Soba, za koju važi da ispunjava želje svakog ko do nje uspe da dođe. Upravo zato je region blokirala vojska, kako neko s lošim namerama ne bi došao do Sobe i iskoristio je da uništi svet. Film prati tri čoveka: Stalkera (progonitelj), Pisca i Profesora, koji putuju Zonom međusobno preispitujući motive i poglede na svet.
Činjenica da karakteri nemaju imena ključna je za namere Tarkovskog jer ovo nije film o njihovim avanturama, već o njihovim idejama. Svaki je arhetip za određen način promišljanja života, dok Zona može biti metafora za Boga, koja određenim načinima reaguje na njihove akcije.
La Planète Sauvage (1973)
Film ima ogromnu bazu fanova jer aktivira moždane vijuge na najneverovatnije načine. Iako je priča poprilično jednostavna, svet u kom je smeštena baca vas u trans. Gigantska plava stvorenja Draags tretiraju ljude poput kućnih ljubimaca, a mi gledamo pobunu protiv takvog tretmana. Ovaj deo je lako pratiti, međutim, u svakoj sceni postoji niz neobičnosti koje Fantastičnu planetu čine – fantastičnom.
U ovoj čudnoj i snenolikoj animaciji publika već više decenija postavlja pitanje – da li film tretira temu rasizma, odnos ljudi prema životinjama i planeti ili pak nešto sasvim treće.
Moon (2009)
Sam Bell (Sam Rockwell) bliži se kraju trogodišnjeg ugovora s Lunarnom industrijom, a kojim je obavezan da radi na Mesečevoj stanici nazvanoj Sarang. On na Mesecu sakuplja helijum iz tla, koji se na Zemlji koristi kao gorivo. U jednom od poduhvata prikupljanja, Sam nailazi na slupano lunarno vozilo i, u njemu, čoveka identičnog sebi.
Moon (Mesec), rediteljski prvenac sina Davida Bowiea, Duncana Jonesa, veoma je uspešno prikazao jednu posve drugačiju svemirsku stanicu, osećaj klaustrofobije, usamljenost i paniku. Rockwell je maestralan u dualnoj ulozi, a film, generalno, drži gledaoca u neizvesnosti i navodi da razmišlja o ovoj priči dugo nakon odjavne špice.
Primer (2004)
S diplomom matematičkog fakulteta i inženjerskim stažom, reditelj Shane Carruth verovatno jeste jedan od retkih koji u celini shvata koncept vremenske mašine prikazane u njegovom filmu Primer. Česti tehnički dijalozi, iako nerazumni prosečnom gledaocu, daju utisak realizma u ovom snažnom naučnofantastičnom ostvarenju.
Uprkos limitiranom budžetu, Primer je osvojio nagradu žirija na festivalu Sundance 2004. godine. Pored istraživanja paradoksa putovanja kroz vreme, film se bavi aspektima ljudske prirode. Izazovan je i navodi vas da ga gledate po nekoliko puta kako biste bili apsolutno sigurni da nešto niste ispustili.
2001: Odiseja u svemiru (1968)
Odiseja Stanleyja Kubricka jedan je od najuticajnijih i najpoznatijih naučnofantastičnih filmova ikada snimljenih. Iako nema emotivnu dubinu i lepotu filmova Tarkovskog, Odiseja se na jedan stoički način fokusira na evoluciju, egzistencijalizam i razvoj veštačke inteligencije.
Nije jednostavan zadatak sumirati zaplet filma, ali može se o njemu razmišljati kao o reprezentaciji evolucije i o tome kako i koliko tehnologija utiče na nju.
Ederlezi Rising (2018)
Ederlezi Rising je prvi domaći naučnofantastični film i zato zaslužuje da se nađe na našoj listi. Premijeru je imao 25. februara na ovogodišnjem FEST-u. Uprkos osvajanju nagrade za najbolji film na festivalu, dobija brojne kritike publike za scenario, iako se svi slažu da je film vizuelno blago i, u tom pogledu, svojevrstan spektakl.
Priča iza naslova Ederlezi Rising zasnovana je na prozi Zorana Neškovića, koju je scenaristički adaptirao Dimitrije Vojnov. U filmu pratimo astronauta poslatog na intergalaktičku misiju, kome se pridružuje ženski android Nimani. Ona je opremljena naprednim operativnim sistemom koji joj omogućava da glavnom junaku bude kako društvo, tako i asistentkinja, a na kraju saznajemo – i supervizorka.
Film se bavi pitanjem – šta znači biti čovekom, kako egzistencijalno, tako i u interakciji s drugima. Iako zanimljiva, ova tema u filmu nije do kraja istražena.
Direktor fotografije Kosta Glušica vizuelnim narativom stvorio je jedan neodređen prostor, koji nije nužno smešten u bilo kakvu fizičku realnost, već može postojati i metaforički, unutar naših umova.
Akira (1988)
U većini distopijskih društava iz budućnosti ključna reč je kontrola. Uprava je najčešće ekstremno autoritativna i služi se tehnologijom kako bi dirigovala ponašanjem građana.
Ovaj film, nasuprot tome, predstavlja jedan postapokaliptični svet apsolutnog haosa.
Vlada u njemu jeste donekle autoritativna, ali je korumpirana i neefikasna do te mere, da Tokiom iz budućnosti vladaju bajkerske bande. U ovoj realnosti mi pratimo mlade delinkvente Tetsuoa Shima i Shotaroa Kaneda, članove bande Kapsule. Jedne noći, dok su se tukli s rivalima, bandom Klovnovi, Tetsuo razbija motor i razvija supernaturalne moći.
Iako nije eksplicitno filozofski, film prati promene u Tetsuovom ponašanju, reakcije društva na njegove supermoći, a dotiče teme državne korupcije i determinizma.