Beogradski internacionalni teatarski festival iliti Bitef održava se 51. put u Beogradu pod krilaticom Epic Trip, a otvara ga scenski spektakl Olimp: u slavu kulta tragedije koji traje 24 sata. Umetnički direktor Festivala Ivan Medenica dao nam je savet kako da gledamo tako dugu predstavu i otkrio šta nas sve čeka od 22. do 30. septembra 2017.
Prošlogodišnji Bitef bio je 50. i jubilarni, a vaš prvi na mestu umetničkog direktora. Kako je izgledalo nositi se sa takvom odgovornošću?
To je bio zaista veliki izazov, ali baš zato što je u pitanju izazov – to znači da nije samo rizik, ili opasnost, već i podstrek, motivacija. Olakšavajuća okolnost bila je ta da sam 50. Bitef radio zajedno sa Anjom Sušom, koja je prethodnih deset godina bila koselektor uz pokojnog Jovana Ćirilova. Mi smo prošle godine znali da, u kontekstu jubileja, mora da se podvuče crta, ali napravi i iskorak, uspostave nove smernice, otvore putevi. Tako smo odlučili da Bitef vratimo u najširi geografski i kulturni kontekst, jer je u poslednje vreme dominirao evropski s posebnim fokusom na regionalno pozorište. Festivali koji se fokusiraju na prostor bivše Jugoslavije svakako jesu značajni, ali njih ima puno. Kada je Bitef nastao, bio je međunarodni festival, pa smo mi želeli na taj put i da ga vratimo. Tako smo prošle godine imali predstave iz Libana, Kine, Singapura i nemačke predstave s glumcima iz Afrike.
Danas, kada živimo u vremenu mas-medija, gde se sve menja brzinom svetlosti i stalna je glad za novim, prepoznati inovativne pozorišne tendencije je izazov
Kako se prepoznaju nove pozorišne tendencije?
Svakako dosta teže nego šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka, kada je festival nastajao, jer je tad još uvek postojala istorijska avangarda. Danas, kada živimo u vremenu mas-medija, gde se sve menja brzinom svetlosti, prepoznati nove pozorišne tendencije je, opet se vraćamo na početak – još jedan izazov. Nas je u tom kontekstu traganja za novim zanimalo više stvari – prvo bi bilo pronaći i izdvojiti pojedinačne stvaraoce, one koji u svom radu donose neku novu i karakterističnu poetiku, one koji su drugačiji ili pak radikalni. Druga stvar je bilo podvlačenje crte u kontekstu jubileja, „ponavljanje gradiva“ u smislu definitivnog potvrđivanja svih raznolikih formi i žanrova koji se danas podvode pod pojam „pozorišne umetnosti“ – dramsko pozorište, dokumentarno pozorište, savremeni ples, predstave predavanja, muzičko pozorište…
Prošle godine krilatica Bitefa bila je Na leđima mahnitog bika, što se odnosilo na mit o biku koji nosi Evropu na leđima, a ove godine je Epic Trip, dok se predstava koja otvara zove Olimp: u slavu kulta tragedije. Da li je ova veza s grčkom mitologijom neki vaš trip?
Nije (smeh). To je sticaj okolnosti. Prošle godine se ta krilatica odnosila na problem izbegličke krize koja je zahvatila Evropu, a ove godine koncept Epic Trip govori i o umetničkom izrazu i o tematici. Epsko u ovoj sintagmi odnosi se na epsku građu većine predstava. Spomenuli ste predstavu Olimp Jana Fabra, ona govori o celokupnoj grčkoj mitologiji, zatim tu je Biblija, prvi pokušaj Jerneja Lorencija, po biblijskim tekstovima. Isti reditelj radi i festivalsku koprodukciju Bitef teatra i Narodnog pozorišta iz Beograda po srpskoj epskoj poeziji, predstava se zove Carstvo nebesko… Epsko je i trajanje predstava. Ovogodišnji Bitef obeležavaju predstave koje spadaju u kategoriju durational performaces, dakle, one koje dugo traju. Noseća je, i u ovom smislu, opet predstava Olimp – traje 24 sata. U tom kontekstu spomenuo bih i britansku predstavu Kvizula! koja je već gostovala u Srbiji pre 15 godina, a trupa Forced Entertainment već se dugo bavi fenomenom durational performansa. Ona, takođe, traje 24 časa, što je meni bilo sjajno – da imamo dve jednodnevne predstave, međutim, umolili su me da ne bude tako, jer je to prezahtevno kako za publiku, tako i za produkciju. Na kraju smo napravili kompromis i prihvatili opciju koju trupa i inače nudi – ona će se igrati u kraćem izdanju od, svega, šest sati (smeh).
Ovogodišnji Bitef obeležavaju predstave koje dugo traju. Noseća je predstava Olimp koja traje 24 sata
Prošle godine publika je sjajno reagovala na raznovrsne predstave, a ove godine će, čini mi se, stavljati sama sebe na test – jer dok gledaš predstavu toliko dugo, u nekom momentu neminovno moraš da posmatraš sebe, svoje reakcije, fokusiraš se, testiraš strpljenje…
Ta dužina je specifična i bitna stvar jer nam donosi jedno novo iskustvo. Ipak, ne moramo tokom celog izvođenja biti fokusirani, čak mislim da umor radi za predstavu. Umor nas dovodi u neko stanje omamljenosti i oslobađanja, a odatle smo upravo i izvukli drugi deo sintagme koja čini ovogodišnju krilaticu – Trip. Predstava koja dugo traje dejstvuje estetskim doživljajem, ali i izaziva psihofizičke reakcije, deluje na nas izrazito čulno i energetski. Lupaćemo pečate kao na nekom rejv partiju, pa će ljudi moći da izlaze sa predstave i na nju se vraćaju. Pored toga, po celom Sava centru organizovaćemo mogućnost za spavanje – biće tu lazy bagova, vreća za spavanje… Napravićemo atmosferu nekog muzičkog festivala. Dakle, možete odgledati deo prestave, otići na spavanje, a potom se vratiti na još, svega, osam sati predstave (smeh).
Jeste li vi uspeli da ogledate ceo komad u jednom cugu?
Gledao sam predstavu u Antverpenu i spavao sam dva puta po dva sata. Od 24 sata odgledao sam nekih dvadesetak sati. To je plesni teatar i akcenat je na telesnom izrazu, a ne na praćenju narativa, tako da u smislu kontinuiteta dešavanja ne propuštate ništa kada odspavate, mada ja savetujem da se što manje odmara i što manje predstave izgubi. Na kraju, osećaj je fascinantan, a sve se završava kolektivnim rejvom. Publika je na nogama, svi su u transu. Zaista, jedinstveno iskustvo.
Predstava koja dugo traje dejstvuje estetskim doživljajem, ali i izaziva psihofizičke reakcije
I to spavanje maltene pored bine jeste iskustvo.
Svakako, to je sve paket.
Ove godine imate po dve predstave od dva reditelja – Slovenca Jerneja Lorencija (Carstvo nebesko i Biblija, prvi pokušaj) i nemačkog reditelja turskog porekla Ersana Mondtaga (Sneg i Istrebljenje).
To su me već pitali, i rekao sam – to je selektorski stav Bitefa. Jernej Lorenci je reditelj čije su predstave doživele ogroman uspeh u Beogradu, višestruki je dobitnik Politikine nagrade za najbolju režiju na proteklim izdanjima Bitefa, i zato smo ga ove godine pozvali da radi festivalsku produkciju. Time potvrđujemo njegov značaj, kako na evropskoj sceni tako i za nas posebno. Drugi reditelj sa dve prestave Ersan Mondtag je, sasvim suprotno, veoma mlad – 1987. godište. Njegov rad je prepoznat na nemačkom govornom pozorištu, ali ne van njega – nije gostovao na međunarodnim festivalima. I kada biste me pitali za koju predstavu bih želeo da dobro prođe na predstojećem Bitefu – rekao bih da želim da to budu Ersanove. Uspeh na Bitefu bi njemu bila lansirna rampa za međunarodnu karijeru. To bi Bitefu vratilo ulogu koju je ranije imao u međunarodnom kontekstu, a od koje je odustao iz objektivnih razloga, jer da biste promovisali neko novo ime, treba vam mnogo više sredstava , pre svega da stalno putujete, njuškate, tražite…. Ako bismo mi odavde, uz sredstva s kojim radimo, lansirali nemačkog reditelja na svetsku scenu – uradili bismo ogroman i značajan posao za međunarodni ugled Bitefa. Naravno, bitno je da se prezentuju i regionalni autori, jer selektori stranih festivala dolaze da vide najbolje sa domaće scene.
Bitef je kao Vivienne Westwood! Promoter radikalnog, modernog i inovativnog, ali u ozbiljnim je godinama i ima određen status. Dakle, treba je poštovati, ali ne (samo) zbog godina, već zato što je sve pametnija i ekscentričnija
Mislite li da će domaća publika dobro reagovati na lansiranje stranih imena pošto mi se čini da postajemo sve više nacionalistički nastrojeni?
Pa znate šta, publika Bitefa je specifična. Od Bitefa se očekuje da bude multikulturalan, to je njegova misija od osnivanja. Od Bitefa se očekuje da otvara prozor u najširi svet. Bitef je kao Vivienne Westwood! Promoter radikalnog, modernog i kosmopolitskog, ali u ozbiljnim je godinama i ima određen status. Dakle, treba je poštovati i to ne zbog (samo) godina, već zato što je sve pametnija i ekscentričnija. Bitef je, doduše, malo mlađi od Vivienne, ali ona će uvek biti mlada (smeh). U tom smislu, Bitef je malo zaštićen od tog lokalnog trenda klaustrofobije o kojem govorite, a koji je izvestan – Bitef niko neće da dira.. Ono što bi bio problem jeste da Bitef, ako bude u velikom raskoraku s mainstrimom domaće scene koji postaje konzervativan i klaustrofobičan, izgubi uticaj na tu scenu. Zato moramo da se potrudimo da se to ne dogodi, da Bitef, uprkos svim trendovima koji mu nisu naklonjeni, snažno oblikuje i domaće pozorište. To je teško, ali nije nemoguće.