U zemlju nepreglednih stepa oivičenih planinama i pustinjom Gobi, u najnenaseljenije prostranstvo na našoj planeti, gde na dva kilometra živi samo jedna osoba, ne polazi se slučajno.
Za ovaj poduhvat, osim visoke doze adrenalina, potrebne su i dobra fizička i psihička priprema, a u slučaju bajkera i fotografa Marka Cvetkovića i snimatelja Mladena Jankovića i savršena tehnička ispravnost motora.
Dobra organizacija puta i 2.000 evra bili su prvi uslov za dvomesečno putovanje kroz Mongoliju, zemlju plavog neba i postojbinu Džingis-kana, koju su ovi momci obišli uzduž i popreko – najčešće van puta, a dešavalo se da na motorima za 16 sati, bez stajanja, pređu i više od 450 kilometara.
Zašto baš Mongolija?
Iz nekoliko razloga. To nam je dugogodišnja želja. Mi smo 2007. išli u Azerbejdžan, što nam je bila prva velika tura, koja je trajala preko tri meseca. Tada smo stigli do Kaspijskog jezera, kraja Evrope, odmah iza bila je Azija, koja nas je uvek privlačila kao nešto mistično i nepoznato, o čemu svako dete sanja. Drugi razlog bio je taj što vozimo off-road motore, volimo da se vozimo van puteva, a Mongolija je jedna od zemalja koja je u tom smislu gotovo cela netaknuta.
Ručak u društvu nomada na severnoj ruti
Pretpostavljam da ste pre puta imali plan. U kojoj meri ste uspeli da ga realizujete?
Ono što je super kod tih velikih tura jeste da ti imaš plan kojim je okvirno predviđena dužina puta i zacrtana poslednja destinacija do koje treba stići. Činjenica je da ne možeš da planiraš ništa precizno. Ujutro kreneš s jednom idejom, recimo da pređeš određen broj kilometara, a onda ti se desi da ti pukne guma i naredna dva dana u vodu padaju svi planovi. Ili slučajno sretneš nekog interesantnog lika koji te odvede u potpuno suprotnom pravcu – da vidiš jezero za koje nisi znao, ili manastir za koji nisi čuo ranije, i odlaziš na drugu stranu.
Kako se čovek oseća pri susretu sa tolikim prostranstvom?
Pronašao sam negde podatak da je Mongolija po površini velika kao 22 Srbije, kao i da na tom prostoru živi samo tri miliona ljudi, od toga 80 odsto u glavnom gradu Ulan Bator. Putujući kroz pustinju srećeš s vremena na vreme nomade. Ali ono što je fascinantno jeste doživljaj prostranstva, mozak jednostavno ne može da prihvati činjenicu pojma nepreglednog. Ti voziš, i voziš, i voziš, ceo dan voziš. Deset kilometara isti krajolik, eventualno se u daljini smanjuju planine, a onda uđeš u neku pustinju pa nema ništa, pa se pojave neka brda. I tako voziš deset sati, ponekad svratiš do nekog sela, prespavaš i ujutro nastavljaš dalje. Tako ponovo deset sati, pa pogledaš na kartu i shvatiš da si prešao tek nekoliko centimetara razdaljine.
Niste imali problem da nađete gorivo?
Imali smo dogovor da u svakom većem selu dopunimo gorivo. Ono što nikada nisi siguran jeste da li će ga u sledećem mestu biti dovoljno i zbog toga smo uvek morali da ga imamo za dva dana puta, uostalom kao i hrane i, naravno, vode.
Dobro je. I niste bili gladni?
Ma ne. U svakom selu imaš prodavnicu koja je relativno dobro snabdevena. Svaki dan smo dopunjavali naše rezerve konzervi i dešavalo se da naletimo na neki lokalni restoran u većem selu. Jedino što je hrana katastrofalna za naš ukus. Uglavnom jedu ovčije meso i sir. Generalno volim da jedem meso, ali to je u većini slučajeva bio ukus tako matore ovce sa karakterističnim mirisom… Kad se setim, nije mi dobro. Probali smo i njihov tradicionalni specijalitet iznutrice, u kojima posebno uživaju nomadi. Dok prolaziš pored njihovih šatora, uglavnom te pozovu da staneš i obavezno ponude hranom. Jako su radoznali, pogotovo kada vide motor. Oni bi da komuniciraju, što je dosta teško jer govore samo svoj jezik. Blizu granice sa Rusijom sporazumevaju se ruskim, a u Ulan Batoru eventualno engleskim. U unutrašnjosti se snalaziš – crtanjem na pesku, mimikom, pantomimom.
A to uključuje oprez. Da li je bilo nekih tenzija? Čega ste se čuvali?
Pili smo samo flaširanu vodu i vodili smo generalno računa. Ipak si preko 10.000 kilometara od kuće i moraš da vodiš računa. Imao sam manjih problema na početku, kada smo ulazili u Mongoliju. Stigli smo na granicu u šest po podne, puni entuzijazma da ćemo ući u zemlju, baš na Mladenov rođendan, kad zatvorena granica. Radno vreme na granici je od 9 do 16, zatvore kapiju i čekaj do jutra. Nema ubeđivanja jer nema nikoga. Ispred 30 kamiona, svi čekaju.
Digneš šator i čekaš jutro, uglavnom je bilo najviše ruskih vozača koji Srbe obožavaju. Tu su nas na’vatali i odšrafili smo se, zbog Mladenovog rođendana morala je da padne za slobodu neka votka zbog koje sam imao naredna dva dana problema sa stomakom. I to je bilo sve. Kasnije smo zaista vodili računa da jedemo samo konzerve ili po nekim boljim restoranima.
Državna banka u gradu Olgi
Jeste li morali da tražite neke specijalne dozvole za postavljanje šatora?
Šator smo uglavnom postavljali izvan mesta. Sklanjaš se od ljudi, jer smo iz iskustva naučili da je bolje da se izoluješ, tako si sigurniji, nekada ti ne prija njihovo društvo. Njima si jezivo zanimljiv, kad uđeš u selo, posle deset minuta oko tebe bude 30 ljudi, pre svega zbog motora. Cela nacija ih vozi, imaju neke motoriće kineske proizvodnje i kad vide velike… to je njima science fiction. Neki bi da ga probaju, drugi samo da sednu. U tim selima ništa se ne dešava i kad ujašeš u mesto sa tolikom mašinom, to je ozbiljna atrakcija o kojoj pričaju naredna tri dana.
A strah od nepoznatog? Kako su vas prihvatali lokalci?
Uvek si oprezan. Posle nekog vremena osetiš atmosferu među ljudima i možeš da prepoznaš šta te očekuje. Nama je bilo jasno već drugi dan da su veoma prijateljski, megafrendli nastrojeni, da nekad i preteruju u tome. Žele da te odvedu u gajbu, da te pokažu svima, da jedeš, piješ, spavaš. Šta god hoćeš.
Devojke?
Koje devojke? Najbolja riba koju sam video imala je brkove, ha, ha, ha. U tim selima zaista nisam primetio devojke. Viđali smo neke starije žene. Ali sada kad razmislim, zaista ih nije bilo. Na putu do Mongoliju, posebno kroz Rusiju, nagledaš se lepih devojaka.
Kada padne mrak, u Gobiju je bukvalno vakuum, kao da si u gluvoj sobi, ništa se ne čuje i ne vidI
Kako je u Ulan Batoru? Kulturološka razlika u odnosu na Evropu, na nas?
To smo već osetili u Azerbejdžanu. Kapiram da što više ideš ka Istoku, razlika je sve veća. Generalno, u Aziji imaš veliki kontrast između glavnog grada i unutrašnjosti. U centru Ulan Batora možeš da vidiš staklene zgrade, solitere, šoping molove, Versace radnje, voze se džipovi. Ali kada izađeš samo dva kilometra van grada, dočekaju te neasfaltirane ulice. Jeziv kontrast.
Desilo nam se kada smo prolazili južnom rutom, kroz pustinju Gobi, koja je najteža, da mi se probuši guma na putu između dva sela. Mi smo tu krpili gumu, kada smo opazili motor sa dvojicom klinaca koji dolaze ka nama, u narodnoj nošnji kao Džingis-kan, što je uobičajeno za unutrašnjost. Jedan od njih zna engleski i pita nas odakle smo i šta planiramo. Posle 10 minuta priče oni kreću, ali eto ih nazad sa molbom da naprave selfie za Facebook! Sve se to dešava usred Gobija, usred ničega. Ti shvatiš da oni neguju tradiciju, ali i da prate sve što se dešava. Kupili smo karticu za internet, ali ona je u celoj Mongoliji radila samo u četiri grada.
A kad im kažeš odakle dolaziš, kako reaguju?
Uglavnom ne znaju za Srbiju. Mnogo smo im daleko i mala smo zemlja. Veća je šansa da će skapirati kada im kažeš Jugoslavija, to se pre svega odnosi na starije. Mlađima je orijentacija Italija.
Mongolija je toliko netaknuta da su orlovi kao golubovi, bleje na banderama, kamile su na svakom koraku, a najveći problem imali smo sa komarcima
Šta vam je najteže palo?
Možda hrana. Da smo makar malo kvalitetnije jeli. Mesec dana jedeš samo konzerve. Bilo je situacija kada smo se forsirali. Prelazili smo i po 450 kilometara dnevno. U proseku za 16 sati na takvom terenu prelazi se oko 250 kilometara. Bilo je tu i malog takmičenja sa samim sobom. Još jedna stvar jako bitna jeste da je važno s kim ideš, posebno na te velike ture. U principu, posvađaš sa nekim kada odeš na more nedelju dana, a zamisli kada si sa nekim dva-tri meseca. Mladenu i meni bila je prednost što se znamo ceo život, a već smo imali jednu tako veliku akciju. Kada se posvađaš, ovde nemaš gde da odeš.
Ger (vrsta nomadskog šatora) kamp u pustinji Gobi, i znatiželjni stanovnici Morona u tradicionalnoj mongolskoj nošnji
Da li ste sretali druge bajkere?
Pošto je Mongolija atraktivna za takozvani advanture ride, mnogo je ljudi sa čudnim životnim pričama. Puno je onih koji su na putu i po nekoliko godina. To su sjajni, jako specifični ljudi koji odaberu takav život. Neverovatno je da je većina ljubitelja bajkera sa Zapada – penzioneri. Upoznali smo dvojicu Nemaca od 75 godina sa kamionom, oni putuju godinama i praktično su obišli ceo svet. Za većinu njih Mongolija je samo tranzitna zemlja ka daljim destinacijama. Postoje i oni koji dolaze ovde sa ciljem da voze reli koji se vrednuje poput onog Pariz–Dakar. Prvi susret sa njima je pre ulaska u pustinju, u mestu gde se svi spremaju za off-road vožnju. Tu nabavljaš dodatno gorivo, menjaš novac, kupuješ hranu i vodu, stavljaš gume za teren. Od tog momenta u stvari ne znaš šta dalje da očekuješ. Ulaziš u ništa.
Kada si satima na motoru u takvim uslovima, šta ti prolazi kroz glavu?
Trudiš se da mnogo ne razmišljaš. Shvatiš da tek posle mesec dana drugačijeg života mozak kreće da se oslobađa tekućih stvari. Bukvalno si očistio mozak. To je ono stanje kad kažeš da ideš da se resetuješ. Tvoje nove tekuće stvari jesu gde ćeš da kampuješ, gde ćeš da jedeš, upoznaješ neke drugačije ljude, slušaš njihove priče. Potpuno si isključen iz politike, ekonomije, pi*ke materine.
Što se mene tiče, voleo bih da putujem duže, ali da se vratim. Imaš i likove koji ne žele da se ikada vrate. I to mogu da razumem. Što si duže na putu, teže ti je da se vratiš. Kad uđeš u taj film i kada se adaptiraš na to, sve ti jako prija. Kada se vratiš kući, upadneš u depru jer ti mozak stane. Svaki dan ovde je isti, posao, ljudi, ista mesta i tako u krug. Upoznali smo Nemca koji je posle odlaska u penziju kupio motor i odlučio da ide sam na Tajland. Za solo putovanje treba da si specifičan tip. Ne sviđa mi se taj koncept. Super je dok voziš, ali na kraju dana treba da podeliš s nekim to što si video, doživeo, osetio.
U Mongoliji najviše nedostaje vatra jer nemaš čime da je založiš
Kako ste se snašli s novcem?
Mladen i ja smo vrlo skromno prošli u odnosu na ove ljude. Bez pripreme, ovo zadovoljstvo nas je koštalo oko 2.000 evra. Najviše smo trošili na benzin, na hotele gde smo spavali povremeno bismo izdvajali desetak evra. Praktično nemaš na šta da potrošiš pare. Jednom smo morali da platimo kaznu kada smo kampovali na jezeru. U Mongoliji u stvari najviše nedostaje vatra jer nemaš čime da je založiš. Imali smo sreće da smo našli neko granje i bili radosni što ćemo je najzad založiti Kada je plamen zasvetleo, pojavio se niotkuda lokalni rendžer i morali smo da platimo kaznu jer je to bio deo nacionalnog parka. I platili smo 60 dolara.
Da li bi bio u stanju da sve prodaš i živiš na ovakav način?
Ne, nisam u tom fazonu. Ja želim da se vratim kako bih išao na sledeći put.
Sledeća destinacija?
Pamir Highway, deo Puta svile dužine oko 2.000 kilometara, Uzbekistan, Kirgistan, Tadžikistan, delom uz granicu sa Avganistanom. Specifičan je po tome što je ceo put na visini od oko 3.000 metara, sa prevojima i do 5.500 metara. U avanturističkom svetu to je takođe jako poznata destinacija, pogotovo za motoriste. Najveći problem svih avanturista jeste papirologija. Svi maštaju o tome da u svetu ne postoje granice.
Na kraju uvek želim da se vratim – kako bih išao na sledeće putovanje
Da li bi išao na takav put sa devojkom? Kako bi je pripremio? Rekao bi joj – budi spremna na šta?
Ako bi neka devojka bila spremna na takvu akciju, ona bi trebalo da zna gde ide. Bilo kojoj da kažem: ajmo motorom do Mongolije i nazad, što znači 20.000 kilometara, neće olako da prihvati. Ne zovem je do Crne Gore na more i nazad. Ona mora da bude spremna, ako zatreba, da bude na motoru 500 kilometara, da jede konzerve, da se kupa u potocima i rekama. Mi jesmo gađali da svaki treći dan budemo u hotelskoj sobi, ali u kampu se snalaziš na različite načine.
Mongolija u jednom kadru?
Mongolija je toliko netaknuta da su orlovi kao golubovi, bleje na banderama. Kamile su na svakom koraku, a najveći problem imali smo sa komarcima. Tu su nam pomogli naši ribolovci koji su nam preporučili kremu koju oni koriste, i zaista radi. Zamisli komarce u pustinji. Čim zađe sunce, milioni su spremni za napad. Prvih dana smo ludeli, a posle oguglaš. Super je što dan traje i po 16 sati, u pola jedanaest uveče zalazi sunce. Sviće u tri ujutro. U Gobiju, kada padne mrak, bukvalno je vakuum. Kao da si u gluvoj sobi, ništa se ne čuje i ne vidi.
I onda budeš sam sa sobom?
Ja nikad nisam sam.
Jezero Tolbo, zapadna Mongolija