08.01.2017.

Streaming – novi outlet za muziku

Dunja Jovanović

Nešto neočekivano se dogodilo na vrhu muzičkih top-lista prošle godine: pop-zvezde su počele da se ponašaju poput performans umetnika.

Za razliku od prethodnih godina, nije bilo jurnjave za najširom mogućom publikom, već su pametno planirali poteze i ciljali na manje, ali verne fanove. Neki su u tom procesu postali ekscentrični avanturisti, impulsivni i otvoreni za eksperimente, instinktivni i veoma otvoreni – na momente, na granici sa avangardom. Ovaj pop-fenomen nas je naterao da obratimo pažnju.

U 2016. na Billboardovoj listi 200 najboljih albuma na svetu, u sekciji Top 10, našli su se Beyoncé , Bon Iver, Solange, Frank Ocean i Radiohead: idiosinkrazijski, sa, ponekad, mračnim tekstovima i izjavama koje su činile da se slušaoci udube u njihovu muziku još više, približavajući se tako intimi samih izvođača.

Potreba za promenom je dovela do toga da se medij prenošenja zvuka radikalno promeni – streaming dolazi u prvi plan, kao i metrički sistemi koje on omogućava

Rihannin album Anti (koji je imao nekoliko hit singlova poput numere Work) privukao je publiku osećajem konfrontacije sa kompulsivnom požudom i neoprostivom izdajom. Iz sekcije Top 10 ne smemo preskočiti izdanja pokojnih muzičkih legendi Davida Bowiea i Leonarda Cohena, na čijim smo poslednjim albumima osetili kao da nam se obraćaju lično, svakom ponaosob, i nažalost – opraštaju se.

Album Blonde Franka Oceana uvodi nas u pevačev san, minimalan je, a same pesme deluju kao nedovršene demo-numere – bez refrena su, nemaju bit, glas se često gubi. Iako nekomercijalan, ovaj album je baš svojom začudnošću uspeo da osvoji slušaoce. Albumi sestara Beyoncé i Solange pojavili su se na internetu iznenada, bez ikakve medijske najave, što je ohrabrilo milione fanova da ih streamuju istog trenutka.

Pripišimo ove umetničke izbore delom kreativnim ambicijama izvođača, njihovoj tvrdoglavosti da realizuju svoje projekte onako kako su oni to želeli, bez prethodnih znanja kako će tržište reagovati, kao i sve većem uticaju pop-zvezda kao individua u muzičkom biznisu. Ozbiljnost koja je kreirana oko predsedničkih izbora u SAD jeste takođe veliki faktor sa efektom na čitavu umetničku sferu. Baš ova potreba za promenom dovela je do toga da se medij prenošenja zvuka radikalno promeni – streaming dolazi u prvi plan, kao i metrički sistemi koje on omogućava.

Kod nas se nešto približno događa u YouTube sferi, gde artisti dobijaju novac od samog kanala i od reklama, a sve u zavisnosti od toga koliko puta ste kliknuli na video

Muzički serveri za streaming, na kojima, uz mesečnu pretplatu, možete da slušate neograničene količine muzike, nisu novost. Rhapsody (sada Napster) postoji od 2001. godine. Međutim, tek prošle godine je ova internet sfera postala primarni outlet za muziku i za 38 odsto nadmašio je downloadovanje muzike i digitalnu prodaju albuma. Servisi za streamig automatski broje klikove, samim tim kalkulišu šta svaki korisnik pojedinačno voli da sluša, koliko puta je preslušao pesmu i slično. Za razliku od skidanja muzike sa interneta, gde se samo jedan klik naplaćuje, kod streaminga – svaki put kad kliknete na pesmu ili video umetnik zarađuje (iako je potrebno otprilike 1.500 klikova kako bi se isplatila suma koju uzima jedan download pesme). Kod nas se nešto približno događa u YouTube sferi, gde artisti dobijaju novac od samog kanala, kao i od reklama, a sve u zavisnosti od toga koliko puta ste kliknuli na video.

Međutim, ova novina u muzičko-internet sferi dovela je nekih pozitivnih činjenica: pop-zvezde postale su hrabrije i inovativnije, bez potrebe za komercijalnim marketingom, jer svaka nova pesma jeste nova priča i šansa, a slušaoci su postali intuitivniji. Danas ne moramo da kupimo čitav album kako bismo slušali jednu pesmu. Svaka pesma je svet za sebe. U Srbiji ilegalno skidanje albuma možda nije preveliki problem, ali u inostranstvu se plaćaju ogromne novčane nadoknade za to krivično delo.

Zatim, streaming podstiče znatiželju. Pristup informaciji pre nego njeno posedovanje se, izgleda, korisnicima mnogo više dopada. Ipak, ova muzička mreža utopijsko je mesto za već poznate muzičke face. Underground izvođači kažu da je teško istaći se u streaming vodama, mali broj ljudi kuca njihova imena u pretragu na sajtovima poput Tidala (koji je delom u vlasništvu repera Jay-Zja) ili već pomenutog Napstera. Ali ovi sajtovi se diče promocijom novih umetnika, pa je samo pitanje vremena kada ćemo otkriti nova imena, kao što je onomad bilo sa mrežom MySpace, koja je bila platforma za uspeh mnogih neafirmisanih bendova, poput Arctic Monkeysa na primer.

Pop-zvezde su shvatile da je pametnije obraćati se svakom slušaocu pojedinačno umesto da pičuju albume širokim narodnim masama, pa šta bude – bude. Na ovaj način oni prave pop muziku koja nije baš za svačije uho. A to je – baš, baš dobra stvar.