05.07.2018.

MILAN MARIĆ: Umetnost zna da bude ružna, ume da te rasplače. Teška je, brate

Dunja Jovanović
Dalibor Stanković

Eno ga, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u sjajnoj predstavi Zašto je poludeo gospodin R, zatim, u Romanu o Londonu Beogradskog dramskog. Sprema monodramu po tekstu Biljane Srbljanović i u režiji Andreja Nosova, a večeras otvora i jedan festival kratkog igranog filma – Bašta fest. Jeste, baš on je u Nemanjićima Vukan, a, ako niste znali, snima i još jednu seriju za RTS. Zove se Jutro će promeniti sve. On je i čuveni ruski pisac Sergej Dovlatov u filmu Dovlatov genijalnog ruskog reditelja Alekseja Germana, koji je na ovogodišnjem Berlinaleu oduševio svet.

Milan Marić

Svi ovi likovi, realni i izmaštani, spakovani su u jednu osobu – mladog glumca Milana Marića. I zato, iako svi pričaju o tome šta sve on radi, gradi i koliko u tim ulogama oduševljava, mi smo odlučili da upoznamo njega, Milana, 28-godišnjaka, jednog finog, neposrednog i vrednog momka. Zdravo, Milane…

…s obzirom na broj uloga koje trenutno igraš (kako u pozorištu, tako i na TV-u) putuješ, daješ intervjue, primaš nagrade… Ima li momenata u tvom životu kada ne radiš (smeh)?
Naravno da ima, ali da, tačno je, nekako je ovaj period dosta naporan, zgusnut, stalno se nešto događa, stalno sam u pokretu. Sve je to počelo malo pre nego što sam otišao na Berlinale, gde se premijerno prikazivao film Dovlatov. U tom momentu je krenuo haos – putujem bez prestanka, praktično sam se preselio na aerodrom. Sutra putujem u Moskvu, pa se vraćam da otvorim jedan filmski festival, Bašta fest. Naročito mi je drag jer nije nastao iz planskog razmišljanja o kulturi onih koji bi to trebalo da rade, već je rezultat hrabrosti mladih ljudi koji nisu želeli da čekaju, znali su šta hoće, naučili su to da ostvare, i eto – taj festival je danas brend. Čast mi je da sam deo te priče.

Tom Stepford, britanski pozorišni reditelj, rekao je čuvenu rečenicu da su glumci opozit od ljudi, misleći na njihovu sposobnost transformacije. Kako ti pronalaziš sopstveni balans u momentu kada tumačiš više zahtevnih i sasvim različitih uloga odjednom?
Jako je teško, zahteva posebnu vrstu koncentracije i posebnu vrstu pripreme. Ponekad se osećam kao sportista – potreban mi je karantin, da sam sâm, kako bih u toj samoći mogao da se isključim iz jedne uloge i prekopčao se na drugog lika. Taj mehanizam je komplikovan i nekada mi se dešavalo da ne uspem, da mi se likovi mešaju. Međutim, vremenom sam naučio da prepoznam momenat preplitanja, a onda i da taj problem rešim. Sada, kad pričamo o tome, rekao bih da su mi se takve stvari najpre dešavale kod pozorišnih uloga, ali slično je i sa filmovima, serijama. Pozorišni proces je, čini mi se, za mene bio najintenzivniji.

Nezgodacija s glumom je to što ne možeš da je tretiraš kao posao. Gluma zahteva celog tebe, zahteva suočavanja, zahteva da na silu pričaš o stvarima o kojim, možda, ne želiš da pričaš

Sećaš li se tog momenta kada si u sebi prepoznao to, nazovimo – preplitanje uloga?
Kada sam završio FDU i počeo da radim; imao sam nekoliko uloga odjednom i emotivno mi je bilo teško da ih savladam. Uspeo sam, naravno, a i gluma je jedan veoma naporan posao, pa sam za takve izazove u neku ruku bio i pripremljen, očekivao sam ih.

Milan Marić

A osamljivanje, taj nazovikarantin koji pominješ – pomaže?
Da, mada ja sam inače po prirodi malo zatvoreniji. Neophodno mi je da budem sam sa sobom kako bih izašao iz jedne uloge i ušao u drugu.

Gde je Milan u svemu tome?
I on je tu, naravno. Vremenom naučiš da se pronađeš, da se otkrivaš. Nezgodacija s glumom je to što ne možeš da je tretiraš kao posao. Gluma zahteva celog tebe, zahteva suočavanja, zahteva da na silu pričaš o stvarima o kojim, možda, ne želiš da pričaš. Sam sa sobom.

Ti si, ipak, više puta to radio u okviru predstava u kojima si igrao. Da li je to u ovom momentu za tebe iscrpljujuće ili katarzično?
Ume da bude oba, međutim, ponekad se desi da kroz određene uloge načneš u sebi neke stvari, emocije koje ne želiš. Ili ne sada, makar. Neke stvari jednostavno želiš da gurneš pod tepih, ali ne može – vraćaš ih, iz probe u probu se nanovo suočavaš sa njima. I ne znaš šta ćeš sa tim osećanjima, sa tim emotivnim nabojem koji se pojavi i koji lomi. Na neka od tih pitanja ja nemam odgovor, ali ona su fakat tu.

Koliko publika to emotivno skidanje prepoznaje? Da li uopšte prepoznaje?
Naravno da publika to oseća, svaka istina na sceni se oseti i prepozna. Pitanje je ko kako tu istinu doživi. Ma šta publika zna šta sam ja njima dao? Ja samo izgovaram nečije reči, a oni ih dožive nekako ili ih ne dožive (smeh).

Neke stvari jednostavno želiš da gurneš pod tepih, ali ne može – vraćaš ih, iz probe u probu se nanovo suočavaš sa njima

Hajde da se zadržimo na emocijama, to mi je interesantno. Čitala sam dosta tvojih intervjua, a dosta si ih i dao u poslednje vreme, i bilo mi je zanimljivo to što si nekoliko puta rekao kako je strah tvoj pokretač i kako si pesimista – uvek prvo pomisliš na najgore. Tako je bilo i pred premijeru filma Dovlatov, pročitala sam da si isprva očekivao nešto bez veze, da nisi ni hteo da ga gledaš.
Uf, znaš, pomislim ponekad da bi bilo lakše gledati na svet kroz ružičaste naočare. Sve će da bude super. Znaš ono – čak i kad je loše, e iz toga izvučeš pouku. To bih voleo da naučim, ako ima neki kurs, reci mi (smeh). Ironiju na stranu, siguran sam da zaista iz svega možeš da izvučeš nešto dobro, ali ja, brate, to uglavnom ne umem.

Ali čekaj, posle svega što ti se sada desilo, i sve je bilo ne dobro – nego savršeno, da li si malo redukovao pesimizam?
E da znaš da jesam, sad kad promislim (smeh). Možda mi je taj pesimizam neophodan kako bih došao do katarze, koju smo takođe pomenuli. Nisam baš očekivao da će to sa filmom proći sasvim loše, nisam zapravo ništa očekivao. Snimanje Dovlatova dešavalo se u Rusiji i trajalo je šest meseci. Kada se prisećam toga danas, deluje mi kao neki san, kao da se nije zaista dogodilo. Kao neko snoviđenje. Konstantno sam bio pod nabojem adrenalina. Zamisli samo: došao sam u nov grad, upoznao nove ljude, sve je bilo novo, čak i jezik kojim smo se sporazumevali, upravo da bih radio film o tom gradu koji ne znam, o tim ljudima koje ne poznajem, na jeziku koji ne govorim. Trebalo mi je vreme da se spremim, da se maksimalno emotivno involviram u ceo projekat. Scenario je veoma zahtevan, a, s druge strane, bilo mi je važno da naučim jezik kako ne bih imao tu barijeru u građenju uloge. Nisam imao vremena da se preispitujem, da sumnjam u sebe, što je valjda, kad sad razmislim – dobra stvar. I to je sve tako prošlo, a ja se ne sećam ničega.

Pa, i sama premijera desila se mnogo nakon snimanja.
Premijera filma se desila dve godine nakon prvog dana snimanja, i ja ne da nisam znao šta da očekujem, nego nisam znao ni šta sam radio (smeh). I onda se dešava Berlin, posle te dve godine, a ja o filmu ne znam ništa. Pogledao sam neku ruku montaže, ali to nije to. Znaš, ja ne umem kao reditelji da iz nemontiranog materijala osetim kako će film na kraju izgledati. Meni je sve to delovalo čudno, falilo mi je svašta, smetalo mi je svašta. I onda, vođen svojim pesimizmom, nisam hteo da gledam premijeru u Berlinu. Nije bilo sile, rekao sam sebi – saznaćeš utiske na aerodromu, pa ako je loše, jebiga, ako je super – odlično! Međutim, ne samo da sam pesimista, ispade da sam i mazohista, jer ostao sam da gledam film (smeh).

I šta je bilo posle tog gledanja?
Pa, sve je bilo divno. Završila se premijera, prošlo je super. Za mene, u tom trenu, sasvim neočekivano (smeh). Jedno veče, nakon svih tih obaveza koje sam imao na festivalu, beskrajnih intervjua, ugrabim vreme za jednu kafu i šetnju, da se iskuliram. Stojim ja tako u redu za kafu i prilazi mi neki čovek, neki random čovek, došao da mi čestita. Gledao je film i sav ushićen mi o njemu priča. Tek tada sam ja zapravo razumeo koliko Dovlatov pogađa ljude, koliko im znači. Eto, tad sam se najbolje osećao.

Došao sam u nov grad, upoznao nove ljude, sve je bilo novo, čak i jezik kojim smo se sporazumevali – upravo da bih radio film o tom gradu koji ne znam, o tim ljudima koje ne poznajem, na jeziku koji ne govorim

Jesi li čitao Dovlatova pre?
Nisam, pre. Ali u međuvremenu sam pročitao sve… Dobro ne baš sve, od kolumni na New Yorkeru sam pročitao tek nekoliko. Meni je bilo važno da uhvatim kako on svoje emocije izbacuje na papir, to mi je bilo važnije nego čitanje tekstova, gledanja njegovih intervjua, slušanja priča o njemu od drugih… Ljudi Dovlatova obožavaju, pogotovo u Petersburgu, i svi imaju nešto da ti ispričaju, neku anegdotu, neki susret s njim. Morao sam da napravim otklon od toga, jer na filmu on ne sme da bude sazidan od utisaka drugih, on mora da bude živ, tj. mora da bude moj. I Germanu, reditelju, u jednom trenutku sam rekao da bih voleo da tretiram tu ulogu kao da ne igram istorijsku ličnost, već kao da je ona pisana, izmaštana. Tako mi je, valjda, bilo lakše.

Milan Marić

Misliš li da umetnici, a samim tim i glumci, moraju imati bogatiji unutrašnji život kako bi izneli određene likove ili to može da se nauči?
Prilično sam siguran da neko ko želi da se bavi umetnošću, bilo kojom umetnošću, mora da ima unutrašnji motor koji će ga vuče. Taj motor ne može da bude isti za sve. On se razlikuje od osobe do osobe, to propelerče koje te gura da ideš dalje. Upravo to je ključ iskrene umetnosti. Međutim, kod nas postoji ta jedna besmislena percepcija o tome šta je umetnost – a to je da ona mora biti „lepa“. Često čujem ljude koji govore da žele da se bave nekim umetničkim poslom jer to je, jednostavno, lepo. Akademski je značajno. Ta premisa je pogrešna jer umetnost ne da nije lepa, nego je vrlo često ružna, ume da te rasplače, da te uplaši, da te izazove. Teška je, brate. Za umetnike je važno da sa sobom budu ne na ti, nego na jebem ti mater. Ako si tu, i lepo ti je, onda nešto foliraš.

 

Srpski biseri: 10 moćnih srednjovekovnih tvrđava

 

Junska playlista: Vukašin Marković, IrieFM