Ema je iz Beograda, a Mario je odrastao u Osijeku. Oboje rade na polju crteža, grafike i slike, a odnedavno se u njihov umetnički opus ubrajaju i prostorne instalacije. Emini i Mariovi radovi, baš kao i oni sami, odišu pozitivnom energijom, šareni su, ali i pomalo mistični, zagonetni. Kada sam se srela sa njima, rekli su da su primetili ljude na našim fotografijama koje prate intervjue – kako su svi obučeni u tamne boje i monohromne kombinacije. Baš zato je Ema odabrala najšareniji mogući print, dok ju je Mario pratio koloritom i teksturom. Oni svoju umetnost pretvaraju u jedan vibrantni lifestyle, a svežinu misli preslikali su i na naše fotografije.
Iako oboje funkcionišu kao solo umetnici, nedavno održanom zajedničkom izložbom Titraj pokazali su kako im saradnje daju hrabrost da eksperimentišu sa novim tehnikama i ostvaruju nove umetničke vizije.
Oboje ste ranije radili street art. Da li vas je to spojilo?
Mario: Iskreno, nama je bavljenjem tom vrstom umetnosti bila samo neka slučajnost.
Ema: Pričaj u svoje ime! Ja sam baš volela da crtam grafite.
Mario: Ja se nisam bavio street artom zbog toga što sam želeo da se razvijam u tom
smeru. Meni je to bila jedna od mogućnosti, medij koji mi je tada bio zanimljiv za
istraživanje.
Ema: Bili smo dosta mlađi, ta vrsta umetnosti je vidljiva i na neki način ljudi počinju da te prepoznaju kroz nju. Ona ima taj ego momenat – pogledaj me, vidi šta sam uradila. Mislim da je bitno i to što smo bili klinci i nije nam bio dostupan koncept galerije, to je bilo rezervisano za starije, pa je ulična umetnost nešto što ti u tom momentu daje prostor da se razvijaš.
Postala si prepoznatljiva.
Ema: Možda. Prilazili su mi ljudi i pitali me „da li si ti ona Ema62“, a to jako prija. Da se nekome sviđa ili da prepoznaje to što ja radim. Taj način komuniciranja s publikom mi je dao puno samopouzdanja i zapravo sam tako krenula u neku sledeću fazu svoga rada.
Promena medija ne znači nužno promenu ideje, već obogaćenje osobnog izraza.
Da li ste tada imali ideju šta biste želeli da postanete kao umetnici?
Mario: Slažem se da je street art zanimljiviji nekom prosečnom gledaocu, pa su se valjda zato ljudi prvo vezali za to. Ja sam paralelno izlagao u galerijama, ali taj segment mog rada nije ljude toliko zanimao. Likovna, galerijska umetnost ima drugi tempo. Sporija je, nema taj – in your face momenat, da vidiš mural iako možda nisi imao nameru, niti te je interesovao. Likovna i primenjena umetnost zahtevaju više vremena i ulaganja, a meni to prija i to me zanima. Tako je oduvek i bilo.
Hajde mi recite kako se dogodilo upravo to – da od street umetnika postanete prepoznatljivi kao likovni umetnici?
Ema: Kad smo se Mario i ja upoznali, odmah smo imali fantazije da pravimo izložbe, skulpture, da radimo u prostoru. Što se mene tiče, našom nedavno završenom izložbom Titraj smo tek započeli da realizujemo te naše zamisli.
Vi ste par. Koliko se međusobno inspirišete?
Mario: Upoznali smo se tako što je zajednički poznanik rekao kako bismo mogli da sarađujemo jer imamo sličan senzibilitet. Tada nam se to nije činilo tako, ali sada shvatamo koliko je njegova misao bila dalekovida. Međutim, inspiracija nastaje u nekim malim razilaženjima. Kada ja usvajam nešto njeno ili ona moje. Iz te tačke rastemo.
Što tada niste mislili da možete raditi zajedno?
Ema: Mislila sam da je Mario neki arogantni hipster iz Zagreba. Mi smo radili na zajedničkom projektu i komunicirali smo mejlovima, a njegovi mejlovi su bili šturi i hladni.
Mario: A ja samo nisam imao vremena tada toliko da se bavim njima, imao sam neki put u planu, pa smo imali neki nesporazum u komunikaciji.
Kako ste se skapirali?
Ema: Preko umetnosti.
Mario: Kad smo se upoznali i kad sam video njene radove sam shvatio koliko smo slični i koliko su nam slične težnje.
Ema: Ali dosta smo napredovali od tada.
Mario: I mislim da se ta sličnost još više prepoznaje kako vreme odmiče. Nas dvoje sedimo i crtamo nov rad u različitim prostorijama i na kraju skontamo da radimo istu stvar, da nam je ista ideja. To je neverovatno zaista.
Često osetim da bi se u nečemu što sam pre radio i ona mogla pronaći, i da je bolje da se spojimo. Ako krenemo da radimo zajedno, veće su šanse da se dogodi nešto novo, a samim ti i drugačije. Kroz spojeve učimo
Hajde mi pričajte malo o tkanju, kako ste to uveli u vaš način izražavanja, komunikacije s publikom?
Ema: Zanimalo nas je da izađemo sa crteža u prostor, da ostvarimo tu neku fantaziju osvajanja prostora. Ne znam gde sam to videla – tkanje, ali mi se svidelo. Dosta ljudi nam je govorilo kako bi naši crteži odlično izgledali kao paterni na platnu, pa smo to hteli da izvedemo.
Mario: Po meni je tkanje zapravo prebacivanje crteža u objekat jer svaka linija postanje opipljiva. To je jedan prirodan korak.
I kako publika reaguju na tu neku, recimo, tradicionalnu tehniku predstavljenu u novom svetlu?
Ema: Ne znam. Ljudi često očekuju od umetnika da radi jednu te istu stvar, a to nikada nije bila naša ideja. Mi smo hteli da promenimo crteže po kojima su nas poznavali i prevedemo ih u prostorne objekte.
Mario: I ovo što mi radimo je dosta tradicionalno. Nismo mi sad neke zanatlije, ali koristimo stare tehnike, nema tu ničeg modernog. Promena medija ne znači nužno promenu ideje, već obogaćenje osobnog izraza.
Poznati ste po radovima razigranog kolorita, a na izložbi Titraj mi deluje da su boje dosta redukovane. Otkud to?
Mario: Više je Ema poznata po bojama, ali ovoga puta je ona forsirala crno-bele radove, iako na izložbi ima i radova sa spektrom boja od crvene do žute.
Ema: Dobro pitanje. Mene ljudi uglavnom vezuju za kolorit, ali sam razmišljala – ako ja izgubim svoje boje, kako će ljudi prepoznati šta je moje, a šta njegovo? To mi je bilo interesantno. Ja boje mnogo volim, ali crno-belim kontrastom se lakše prikaze dualnost i igra polariteta.
Mario: Nas dvoje napredujemo kao umetnici kada se sudaramo. Međusobno usvajamo stilove, ali važno je i da nam je početna ideja ista. Često osetim da bi se u nečemu što sam pre radio i ona mogla pronaći, i da je bolje da se spojimo. Ako krenemo da radimo zajedno, veće su šanse da se dogodi nešto novo, a samim ti i drugačije. Kroz spojeve učimo.
Želimo da se vratimo oslikavanju zidova, ali ne u vidu street arta, ideja je da ih napravo vibrirajućim, više nego da šaljemo neke specifične poruke. Uvek težimo stvarati atmosfere u prostoru, da te prostor okruži
U kom pravcu ćete se dalje razvijati? Šta je sledeći korak?
Mario: Ovo što smo radili sad, izložba Titraj, svakako će imati uticaj na dalji rad. Iako volimo crtež i slikarstvo, mislim da će sledeći korak svakako biti u smeru prostornih instalacija. Zato što nismo iskusni u tom pogledu, a želimo da se razvijamo.
Ema: U saradnjama mi pomeramo granice jer imamo više hrabrosti za eksperimente. Posle ovoliko zajedničkog rada izgubili smo ego momenat, i nije bitno više ko je šta tu radio – najbitniji je krajnji produkt koji se oboma sviđa.
Mario: Eto, da se vratimo na početak i umetnosti po zidovima. Želimo da se vratimo tome u neku ruku. Ali ne u vidu street arta, ideja je da napravo zidove vibrirajućim, više nego da šaljemo neke specifične poruke. Uvek težimo stvarati atmosfere u prostoru, da te prostor okruži.
