28.08.2017.

Ana Rajčević: Mutacijom dovodim u pitanje ideal lepote

42 magazin
Clinton Hayden, Charlotte Lucca
Strah od nepoznatog i čudnovata, detinja radoznalost kod posmatrača prethode potpunom prepuštanju paralelnom univerzumu neobične srpske umetnice

Ana Rajčević

Sam pogled na mladu umetnicu Anu Rajčević u radnom okruženju studija u Berlinu dovoljno govori o njenom vanvremenskoj angažovanosti i metafizičkim interesovanjima. Poput modernog doktora Frankenštajna, ona modelira svoje skulpture kao ekstenzije ljudske pojavnosti, beskompromisna prema očekivanom, surova prema bilo kakvoj naznaci manjka perfekcije.
Ana je stvaralac neponovljive individualnosti, kompleksne veštine i jedinstvene poetike. Ne pripadajući krugu povodljivih autora koji lamentiraju nad aktuelnim izazovima vremena, ona pravi radove za aktivne posmatrače, spremne da se suoče sa novim sobom koji se promalja iz njenih struktura.

Poput  modernog doktora Frankenštajna, ona modelira svoje skulpture kao ekstenzije ljudske pojavnosti, beskompromisna prema očekivanom, surova prema bilo kakvoj naznaci manjka perfekcije

Posetili smo umetnicu u njenom berlinskom studiju gde provodi najviše vremena (kad nije u Londonu), modelujući novu stvarnost, baziranu na evolutivnim regeneracijama i istraživanju fiktivnih mogućnosti mutacije kako materijala kojima radi, tako i značenja koje mu bespoštedno dodeljuje. U svojim nekad ironičnim ambivalencijama Ana miri suprotnosti: nemoguće i moguće, figurativno i apstraktno, nasilno i senzualno, egzistencijalističko i hedonističko… Duga, gotovo vilinska kosa zaštitni je znak po kom je umetnica prepoznatljiva, a koji lako može da zavara da je reč o snenoj i nežnoj personi – lucidni iskričavi pogled zaokružuje utisak da, ako postoje paralelni svetovi, jedan od njih jeste svakako rezervisan za ovu intrigantnu mladu personu i armiju njenih mutanata koji će rado da vas prime u svoje krdo.

Njen lucidni iskričavi pogled zaokružuje utisak da, ako postoje paralelni svetovi, jedan od njih jeste svakako rezervisan za ovu intrigantnu mladu personu i armiju njenih mutanata

Kako bi sebe opisala u pet reči?
Book of Imaginary Beings.

Koje materijale najčešće upotrebljavaš u svom kreativnom procesu?
Početni materijali za rad su uvek vosak ili glina, koje koristim za oblikovanje same trodimenzionalne forme jer pružaju širok spektar mogućnosti u izradi. U finalnom procesu uglavnom radim sa savremenim materijalima koji se koriste prvenstveno u nauci i medicini, kao što su, između ostalih, prirodni i sintetički polimeri i kompoziti: gume, silikoni, sintetička i akrilik smola, kao i lateks. Ono što me kontinuirano fascinira kod ovih materijala jeste mogućnost mutacije i transformacije same materije, iz tečnog u čvrsto, krutog u fleksibilno, prozirnog u neprozirno. Bezbrojne mogućnosti su uvek dovoljan prostor za eksperiment i usavršavanje.

Ono što me kontinuirano fascinira kod ovih materijala jeste mogućnost mutacije i transformacije same materije

Šta te najviše privlači kod ljudskog tela koje stavljaš u centar svog stvaranja?
U svom radu preispitujem opštu ideju čovečanstva kroz praksu koja obuhvata skulpturu, dizajn i konceptualnu umetnost. Nazivam ih nosivim skulpturama, artefaktima, arhitekturom tela, umetničkim protezama i kroz različite discipline u umetnosti i dizajnu, preispitujem povezanost između umetnosti, tehnologije i nauke. Kroz rekonstrukciju ljudske figure, doživljavanje novih oblika i formi, kreiranje i preoblikovanje ljudske siluete, ja dovodim u pitanje naše ideale o lepoti i pojmu normativnog, odnosa racionalnog i nesvesnog, uma i tela, odnosa čoveka i životinje, kao i čoveka i tehnologije.

Šta znači biti čovek danas?
Oduvek sam bila zainteresovana za anatomiju tela, njenu funkcionalnost i kapacitete, kao i za deformaciju i limite. Za mene telo predstavlja bazu na kojoj gradim slojeve, strukture i koncepte. Zanimaju me teme evolucije i mutacije. Kako je evolucija uticala na razvoj i promene nas samih i našeg okruženja i kako to danas radi tehnologija, pitanja su kojima se stalno poigravam. Kako se estetski koncepti menjaju kroz generacije, kako su uopšte nastali, kuda idu i da li je moguće promeniti ih?

Za mene telo predstavlja bazu na kojoj gradim slojeve, strukture i koncepte. Zanimaju me teme evolucije i mutacije

Pre osam godina si u beogradskom klubu Tube imala reviju Unhuman, na kojoj si prikazala urbane ratnike u koži i oklopima koji ih čine ne-smrtnim. Da li imaš u planu još neke izlete u modu i kakve?
Za sada ne. Fokus su mi nove nosive skulpture, koje će biti izlagane tokom 2018. godine u muzejima u Austriji, Španiji, Holandiji, Švedskoj i Švajcarskoj.  Takođe, trenutno sarađujem s Istraživačkim centrom neurorobotike (NRL) u Berlinu i naučnim saradnikom Univerziteta umetnosti (UDK) Markom Donarumamom na projektu Artficijalne inteligencije (AI) pod nazivom Amygdala. U pitanju je izgradnja AI Robota i ja sam zadužena za celokupni dizajn i vizuelni koncept, kao i za fabrikaciju ideje.

Radila si kostimografiju za eksperimentalni balet Empathy u izvođenju kompanije Neon Dance, koliko je zahtevno bilo prebacivanje sa individualnog na grupni projekat?
Ne previše. Rad sa Adrijene Hart, koreografkinjom i direktorkom Neon Dancea, veoma je slobodan i uzbudljiv. Adrijene voli da spaja umetnike iz različitih sfera, i u slučaju projekta Empathy tim se sastojao iz grupa Efeterklang iz Danske, zadužene za muziku, Numen for Use, scenografa Svena Jonka i mene, zadužene za kostim iliti nosive artefakte i rekvizite. Svako je dao sopstveni pristup i interpretaciju teme, i na taj način grupni rad pretvorio se u neku vrstu umetničke konverzacije.
Sa Adrijene radim opet na novom projektu, koji će biti još uzbudljiviji. Naziv komada je Puzzle Creature i inspirisan je životom i radom umetničkog dua Arakawa i Gins (Japan/NYC). Probe su već počele u Barbican Centreu u Londonu, gde smo koreografkinja i ja razvijale koncept i strukturu celog komada, a premijera je zakazana za leto 2018. u Tokiju.

Moje skulpture predstavljaju savremenu unakrsnu sliku čoveka i životinja, novo atemporalno biće koje ne pripada ni prošlosti ni budućnosti

Reci nam nešto o svojoj seriji skulptura The Other Side of Evolution po kojoj si postala prepoznatljiva u svetu.
Animal – The Other Side of Evolution jeste projekat koji je nastao kao deo mog magistarskog rada na Univerzitetu umetnosti u Londonu 2012. Prvenstveno baziran na preispitivanju odnosa između čoveka i životinje, kao i čoveka i tehnologije, ovaj projekat je na neki način obeležio nov početak u mom stvaralaštvu. Zasnovane na vizuelnoj interpretaciji životinjske i ljudske komparativne anatomije, i istraživanju koncepta mutacije i evolucije, skulpture predstavljaju savremenu unakrsnu sliku  čoveka i životinja, novo atemporalno biće koje ne pripada ni prošlosti ni budućnosti. Sami komadi imaju dvojaku ulogu – kao skulpture, ovi umetnički objekti izlagani su u galerijama i muzejima širom sveta, ali onoga trenutka kada su na telu, oni dobijaju drugačiji kontekst i postaju luksuzni modni artefakti. Meni je zanimljiva ta dvojaka priroda, kontradikcije i kontrasti su stvari kojima volim da se bavim i kojima volim da se poigravam u svom radu.
Ova serija nosivih skulptura donela mi je ukupno tri velike nagrade: nagradu Univerziteta umetnosti u Londonu za najbolji projekat 2012, London SEED nagradu za mlade talente 2013. i najznačajniju nagradu u oblasti umetničkog dizajna u Italiji – IT’S 2012. Takođe, projekat je bio nominovan za glavnu nagradu Bijenala umetnosti i dizajna u Sent Etijenu u Francuskoj 2014.

Kao skulpture, ovi umetnički objekti izlagani su u galerijama i muzejima širom sveta, ali onoga trenutka kada su na telu, oni dobijaju drugačiji kontekst i postaju luksuzni modni artefakti

Privlači te koncept evolucije i mutacije, da li misliš da previše hibridizacije može narušiti prirodnu dinamiku i obezbediti nam pakao na Zemlji u budućnosti?
Ne. Mutacija je sastavni deo evolucije i sastavni deo života. Za mene lično mutacija predstavlja oblik rekonstrukcije i time se i bavim u svom radu.

Ana Rajčević

Osim nauke i tehnike u tvojim radovima se provlači i ideja seksualnosti, da li preterano  konzumiranje erotike u medijima dovodi do otupelosti ili to zavisi od konzumenta?
Ne znam da li ovde pričamo o erotici ili pornografiji, za mene su to veoma zasebne celine. Kako god, verujem da zavisi i od osobe koja konzumira i od toga šta konzumira. Kroz istoriju umetnosti, seksualnost se pojavljuje u svim granama umetnosti kao manje ili više važan segment. U mojim radovima ideja seksualnosti se provlači kroz njeno preispitivanje, ali ne predstavlja glavnu temu istraživanja.

Jutarnji smoothie & yoga rave sa prijateljima u Londonu, od šest do devet ujutro, pre nego što se svi razbeže na posao, čine jedan moj netipičan dan

Opiši nam jedan svoj uobičajeni dan.
Klasičan dan bi izgledao ovako: uz jutarnju kafu odgovaram na mejlove. Posle toga pravo u atelje i uveče, ukoliko ne zaglavim u ateljeu previše dugo, odem na jogu ili na piće s prijateljima. Ako nisam u ateljeu, onda sam verovatno na putu zbog neke izložbe ili projekta.

A netipičan?
Jutarnji smoothie & yoga rave sa prijateljima u Londonu, od šest do devet ujutro, pre nego što se svi razbeže na posao. Ili spontani odlazak na jezero u okolini Berlina, uz dobro vino, knjigu i društvo.

Da li imaš svoj guilty pleasure?
Volim da sanjarim.

Kad planiraš da se zaustaviš i na čemu?
Ne planiram da se zaustavim. Ponekad se osećam kao da sam tek počela.

Ana Rajčević